KORPARI – STARO I RETKO ZANIMANJE

 

stolica od vrbovog pruća

stolica od vrbovog pruća

Volite li proizvode od pruća?

Ja prosto ne mogu da im odolim.

Još kao dete sam pokušavala da uplićem grančice i napravim nešto sama,ali ti su pokušaji,naravno,bili bezuspešni.

Na vašarima (Obrenovac i Šabac) redovno obilazim štandove sa proizvodima od pruća i divim se korpicama i stolicama koje su tako udobne i savršene za odmaranje,sedenje,leškarenje….

Dugo sam mislila da se korpe i sve druge lepe stvari pletu od žalosne vrbe jer sam samo tu vrbu prepoznvala a onda sam na obali Save videla velika stabla vrbe čije grane nisu visile kao one kod žalosne vrbe a i neko „grmlje „za koje su mi rekli da je ustvari vrba.

Od jednog korpara sam saznala da se za pletenje u korparstvu najviše koristi crvena vrba i da ona najčešće raste u rečnim dolinama i na šljunkovitim nanosima ali da se ona sadi i gaji za potrebe ovog zanata.

 

crvena vrba

crvena vrba

 

A znate li koliko je truda,rada i umeća potrebno da se izradi jedna korpa?

Jedan iskusni korpar mi je rekao da u zavisnosti od toga kakva je korpa,treba i do 6 sati intezivnog rada ,odnosno pletenja.

Korparstvo je težak zanat i ubraja se u muške zanate jer da bi se došlo do sirovine(vrbe),treba prvo zemlju obraditi, pa vrbe zasaditi,pa okopavati ,kositi…

Početkom XX veka je u Srbiji ,korparstvo bilo veoma razvijeno i to najpre ,kao i većina zanata,u vidu domaće radinosti.

Kao osnovna sirovina korišćena je crvena vrba koja raste na proplancima ,voli vlažno zemljište,ima gipke i savitljive grane i brzo pušta korenje.Od toga na kakvom zemljištu raste,zavisi i kakav će biti kvalitet vrbe jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo ali se takvo drvo teže plete.

Posle sađenja, pruće se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe,ali iako se kaže da „vrba raste kao iz vode“ ima tu dosta posla.Najvažnije je da zemljište na kome se vrba gaji bude bez korova.

    -   Košenje vrbe                             

U kasnu jesen,kad opadne lišće,počinje košenje vrbe.Nekada se kosilo ručno,pomoću „kosira“ a danas je mnogo lakše jer se kosi traktorskom kosilicom.

Kad se pokosi dovozi se kući u dvorište i odmah se klasifikuje po dužini i kvalitetu i vezuje u snopove a onda nastupa težak i prljav posao.

 

priprema vrbe

priprema vrbe

 

  -    kuvanje pruća i ljuštenje

 Kuvanje se obično vrši u velikim kazanima na otvorenom prostoru.

Pruće se stavlja u hladnu vodu i kuva od 6 do 8 sati a ponekad čak i 12 sati uz nalivanje vode.

Nakon kuvanja pruće se hladi a onda se počinje sa ljuštenjem kore sa pruća.

Iako se danas to ne radi ručno već postoji mašina koja skida koru,ipak je za ovaj posao potrebna snaga.

Pošto je pruće oguljeno ponovo se klasifikuje i odredjuje mu se namena pa se ponovo suši.

     – Sušenje

Za sušenje je bitno da se pruće ne nalazi direktno na suncu.Posle par dana sušenja izvrši se proba.Ako prut pri savijanju pukne znači da je konačno sve spremno za pletenje i da počinje najlepši deo posla.

 

sušenje vrbe

sušenje vrbe

 

 –  Pletenje

Pletenje je onaj najlepši deo posla kada se mašti da na volju ali je pored lepote važna i čvrstina koja se postiže jakim preplitanjem.

Kuvano i suvo pruće se pre pletenja korpi potopi bar sat vremena u hladnu vodu koja mu privremeno vraća elastičnost ali  ako pletenje potraje,pruće treba češće namakati jer se brzo suši i onda lako puca.

.

pletenje korpe

pletenje korpe od vrbovog pruća

 

Kod pletenja korpe  korpar najčešće sedi na niskoj klupi i pletenje počinje od dna ka gornjem delu ,a korpu završava izradom ručki.

 

pletenje korpe od vrbovog pruća

pletenje dna korpe

Korpari često koriste i različite drvene kalupe za svaki proizvod.

U pletenju se koristi celo pruće ali se pruće može i rascepiti po dužini spravom od drveta koja se zove cepač i koja cepa prut na tri dela.Tako se dobijaju tanke trake koje se zovu vitre.Ove trake se prilikom pletenja drže izmedju kolena i njima se najčešće obavijaju drške ili spojevi na korpama i nameštaju a mogu da služe i za pletenje ali osnovni kostur mora biti od punog pruća.

  –  Završna obrada

Kada završi ceo predmet korpar započinje završnu obradu.Danas to uglavnom znači da se predmet farba,lakira i često ukrašava dekupažom.

Meni je najlepši ,naročito nameštaj,u prirodnoj boji.

Farbani mi ne deluje toplo i prirodno mada neke kombinacije bele boje i šarenih jastuka  mogu lepo da izgledaju i u savremenom stanu.

 –  Čuvanje pruća

Dešava se da korpar ne upotrebi svo osušeno pruće već ga čuva za kasniju proizvodnju.

Ako je pruće neoljušteno može se upotrebiti ( posle pripreme) i nakon godinu dana a ako je skuvano ,oljušteno i prirodno osušeno,može da čeka na pletenje mnogo duže.

   -Šta se koristi u mojoj kući

 

polica za knjige

polica za knjige

moja pletena korpa

korpa od vrbovog pruća za moga psa

poslužavnik

poslužavnik

korpica za hleb

korpica za hleb od vrbovog pruća

flaša za rakiju

flaša za rakiju

pletena korpa

pletena korpa

kofer od vrbovog pruća

kofer od vrbovog pruća

 

I da Vas pitam sada kada ste (ako ste) sve ovo pročitali,da li mislite da je korpa od pletenog vrbovog pruća stvarno skupa?

VOLITE LI NAKIT?

images (1)

Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini…) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

krstic03b

fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicusavijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)

KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU

Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači „nešto precizno“

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)

images

fotografija sa interneta(pokimica.com)

 

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.

prsten kralja Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice ,prva polovina XIII veka)

Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv „srma“ i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.

KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN

liquid-silver

Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a

dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

silver-mold

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i image14usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz „srmenjak“, namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.

IZRADA FILIGRANA

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:

filigran1 (1)

PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)

Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.

DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.

Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.

filigran

LAŽNI FILIGRAN

Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

nosnja

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

kožuh

 

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

curcija

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.

stavljenje

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

koza

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

etnografski

Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                   subare                                   

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vrše prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

MUTAVDŽIJA – zanat koga više nema

 

mutavdzija

 

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija) Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

images (1)

 

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.

koze balkanske rase

 

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.

Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.

STAKLO KAO UKRAS

vaza

ručno oslikana vaza

Šta znate o staklu i da li uopšte razmišljate o staklu osim kada perete prozore?

Znate li kako staklo nastaje,kako se proizvodi i od kada se koristi?

Dobro,možda to većini i nije interesantno i neću vas opterećivati mnogobrojnim podacima,formulama,sastavom…

ručno oslikani čokanji

ručno oslikani čokanji – komplet sa 6 čokanja

Napisaću samo ono što će,pretpostavljam,većini biti interesantno.

U Egiptu se još oko 3.000.godine počelo sa proizvodnjom stakla  koje se uglavom upotrebljavalo za izradu ukrasa a u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu se već počelo sa proizvodnjom posuda od stakla.

Izrada stakla je bila komplikovana pa je zato staklo bilo dostupno samo najbogatijima sve do doba cara Avgusta kada su postojale mnogobrojne radionice u kojima su se izradjivali predmeti dostupni svim slojevima društva(čaše raznih oblika,veličina i namena,tanjiri,flaše…)

Padom Rimske imperije ,Vizantija postaje centar proizvodnje stakla a u XXII veku to je Sirija sve do XXIV veka kada pada pod tursku vlast i kada vodeću ulogu u proizvodnji stakla preuzima Evropa.

Sa razvojem nauke razvile su se i tehnike slikanja emajlom,graviranje,brušenje i reljefne aplikacije.

flaša za vino i 2 čaše

ručno oslikana flaša za vino sa dve čaše

Vrhunac tehnike je bila izrada mozaičkog stakla za ukrašavanje prozora.

Vitraž se prvo upotrebljavao samo u crkvama,hramovima i manastirima za zastakljivanje otvora koji su bili suviše veliki da se zastakle jednim staklom  pa se moralo spajati više stakala u celinu pomoću olovnih profila.

tacna i flašica

ručno oslikana staklena tacna i ručno oslikana flašica

Danas se vitraž upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje prozora i vrata ali  pravi umetnički vitraž nije dostupan  svima.

slavski set

ručno oslikana flaša,čaša i činija za žito

Ali staklo danas dobija sve veću primenu u raznim oblastima,pa i u umetnosti tako da slikanje na staklu spada u umetničke zanate i podrazumeva oslikavanje različitih staklenih predmeta kojima boje daju toplinu.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i tri čaše

Unošenjem jedne ručno oslikane vaze,činije,flaše ili čaša osvežava se prostor a staklo kao plemeniti materijal koji se uz svetlost odlično uklapa sa kamenom,vodom,zelenilom i cvećem,pored estetike,omogućava čoveku i vizuelan kontakt sa okolinom.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana slavska flaša i dve čaš

Na fotografijama su radovi koji se mogu videti i kupiti u Galeriji „Stara Srbija“

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i čaše za rakiju

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

PIROTSKI ĆILIM -UMETNIČKO DELO

 

490x370_Cilim-1

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

images (1)

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboMnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

images

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

10169328_693544310757016_6148388079139051075_n

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale.

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “ štiti od loših pogleda“.

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu.

Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik”(procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.

Kornjača ili željka predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

300px-Pirot_kilim_serbian_rug
Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je „batal“ koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

ZANATLIJE I ZANATI – NEKAD I SAD

 

sve-sve-ali-zanat-v

Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari……

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće…..ali ima robe iz uvoza .

Ulica-,-buvljak23.okt

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji.

Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :
dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.

                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.

Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

O prepravkama ili o „nasledjivanju“ garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

– roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

– većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

– nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje

– deca odbijaju da nose nešto staro 970974_10151737111639320_542722528_n

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to „modiranje“mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

 

992928_10151735310489320_1061451493_n

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.
Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati.

11138603_10153229903039320_3798746346712548010_n
Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari.

Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.
Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

28l9y1c
Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo „mušterija je uvek u pravu“ .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i „teška vremena“a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija.

Bila je to kompletna i potpuna usluga.

Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od „Beograd kojeg više nema“)