DA LI ČUVAMO OBIČAJE I SVOGA NARODA?

stari sloveni 7524
Ovaj blog sam počela da pišem sa željom da na jednom mestu sačuvam našeobičaje,verovanja i stare zanate jer su tradicija i običaji u životu jednog naroda pored jezika i religije, verovatno najpresudniji za stvaranje i očuvanje etničkogidentiteta tog naroda.

Kod nas se poslednjih 20-tak godina mnogo govori o povratku tradiciji ali je u ovomvremenu opšte globalizacije kada se gube mnoge posebnosti naroda i zamenjuju se univerzalnim i bezličnim vrednostima i kada mali broj ljudi zna zašto uživotu radimo neke stvari  i odakle potiču naši narodni običaji , prisutna opasnost odpomodarstva i izmišljanja i uvodjenja novih običaja  koji ne pripadaju našoj tradiciji.
Činjenica je da savremeni način života neizbežno unosi promene u naš život ,da se običaji menaju i da je teško odrediti kada je tačno neki običaj nastao.

Činjenica je takodje da su običaji nastali iz  potrebe da se  zadovolje različiteljudske potrebe, a kako su se te potrebe menjale, tako su se menjali i običaji .

 

Srpski narodni običaji potiču iz starih, prehrišćanskih verovanja koja su opstalado danas.Ti običaji su vezani za određene događaje, praznike …(zaštita zdravlja,izlečenje,prizivanje kiše…) i prate ih razni obredi i rituali za koje se veruje da će pomoći.

 

Religija Srba pre dolaska na Balkan je bila prirodna religija.

 

Naši preci nisu imali ime za svoju veru već su jednostavno živeli na način koji jeta vera propisivala.Njihova vera se zasnivala ma silama prirode ali kroz raznebogove i bića.

Svoje bogove su veoma poštovali ali su sebe smatrali potomcima tih bogova i obraćali su im se kao sebi ravnim.

Srbi su svoje bogove poštovali na otvorenom prostoru uz prinošenje žrtava i pevanjekao u drugim mnogobožačkim religijama mada se ne mogu naći dokazi da suprinošene ljudske žrtve što je slučaj kod velikog broja naroda.

Oni su imali  šumska svetilišta( svete gajeve) koja su uglavnom srušena  kada suprimili hrišćanstvo ali je vera starih Slovena bila izuzetno jaka što se vidi iz toga što su posle prihvatanja hrišćanstva mnogi hrišćanski sveci dobili osobine starih bogova,a dani posvećeni nekom bogu,postali dani posvećeni svecu

Narod je bio spreman da prihvati novu veru samo ukoliko se zadrže običaji a bogovi ostanu,makar samo kroz svoje osobine.

U svetilišttima starih Slovena su se nalazili kumiri.

 

Slovenska-mitologija2

 


Kumiri 
su bili kipovi iz rađeni  u hrastovom drvetu ili kamenu sa likom slovenskog božanstava a postavljani su na  brda u okolini naseljenih mjesta.

Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitskog pretka koga je  primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.

Veoma je rasprostranjeno  verovanje da proslavljanjem slave Srbi samo odaju poštu svecu koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika.

 

th

Slava - krsno ime ili krsna slava je prastari narodni običaj proslave zaštitnika doma i porodice kojim se održava veza sa precima i poreklom a najbolje se i najduže od svih slovenskih naroda se održao kod Srba.

U srpsku tradiciju slava je stigla1862.godine i to tako što  je posle primanja hrišćanstva postalo jasno da je nemoguće iskoreniti paganske  narodne običaje i tradiciju,pa je mitropolit  Srbije Mihailo uobličio slavu.

Danas, pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, zanatlijske, pa čak i stranačke slave.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina ali danas slavu žele da slave i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici.

Neki od njih su se raspitali koju su slavu slavili njihovi preci i nastavili da slave tu slavu,a drugi sami biraju slavu koju žele da slave.

Oživljavanje ovog  lepog običaja našeg naroda medjutim,prate pojave koje ugrožavaju njegov  duhovni značaj.

Ranije se podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan u goste kod onoga ko mu je bio gost  kada on slavi svoju krsnu slavu.

Takodje se podrazumevalo da ako ste jednom pozvani na slavu,to  znači da ćete stalno biti pozivani kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.

Proslava slave je bila prilika da se bliski ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu.

Domaćin je spremao posluženje za svoje goste a jedini pokloni koje su gosti donosili bili su jabuka za domaćicu i kocke šećera za decu.

Danas se ovaj  običaj prilagodjava  savremenim uslovima tako da proslavljanje slave u kafani ili organizovanje preskupih slava vise nije retkost zbog čega  ovakve proslave postajuproblem za mnoge goste.

Ljudi koji nisu u stanju da na slavu odnesu skup poklon domaćinu od koga su za svoju slavu dobili skup poklon ili da obezbede bogato posluženje ,odustaju od odlaska na slave.

Tako danas slave sve više postaju statusni simbol,odnosno potpuna suprotnost onome što je nekada bila i šta treba da bude.

Rekla sam već da savremen način života neminovno dovodi do nekih promena i u obeležavanju običaja .To se dogodilo i sa prihvatanjem Hrišćanstva, ali su naši preci prihvatajući novu veru ,kroz razne običaje sačuvali i puno uspomena na slovenske bogove i način života.

Nova vera se mogla približiti stanovništvu samo ako se zadrže običaji i ako mnogi hrišćanski sveci dobiju osobine starih bogova što pokazuje koliko je bila jaka vera starih Slovena koji su na Balkan došli kao pagani i bili izloženi pritiscimada prihvate hrišćanstvo.

Vladarska porodica(veliki župan Mutimir )se prva pokrstila ali se stara slovenska vera održala kroz pravoslavlje i narodne običaje (proslava Božića,Uskrsa,svadbe,krštenja,kumstva…)koji obiluju paganskim ritualima i o kojima ću posebno pisati.

VOLITE LI NAKIT?

images (1)

Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini…) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

krstic03b

fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicusavijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)

KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU

Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači „nešto precizno“

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)

images

fotografija sa interneta(pokimica.com)

 

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.

prsten kralja Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice ,prva polovina XIII veka)

Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv „srma“ i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.

KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN

liquid-silver

Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a

dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

silver-mold

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i image14usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz „srmenjak“, namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.

IZRADA FILIGRANA

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:

filigran1 (1)

PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)

Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.

DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.

Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.

filigran

LAŽNI FILIGRAN

Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

HRAST – DRVO BOGA PERUNA

20p3r0k

 

Pročitah danas da je noćas posečen stari hrast.

Hrast je bio prepreka za izgradnju koridora i sada je ta prepreka uklonjena.Uzaludni su bili protesti,peticije i priče o tome kakvo značenje je taj hrast imao.

Znam da je sada besmisleno pričati o vekovnim verovanjima ljudi vezanim za drveće ali ću ipak napisti ono što ja znam.Možda i nije baš besmisleno jer ima još hrastova u Srbiji koji mogu zasmetati.

Ne znam da li oni koji su doneli odluku da se hrast mora poseći,za Božić u svoju kuću unose Badnjak.Verujem da ga unose jer oni,zaboga poštuju običaje svog naroda.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

Seča Badnjaka

Ne znam da li su se ikada zapitali zašto se baš grančice hrasta unose kao Badnjak.

Verovatno nisu jer njih te stvari i ne interesuju.Oni to rade ,ne zbog tradicije već zbog mode.

A svi stari narodi (Sloveni,Gali,Kelti,Rimljani i Grci) su veoma cenili šume i stabla.Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su poštovali hrast.

hrast-drvo zapis

Hrast star 600 godina koji je posečen kod Savinca

Kod  Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Za mnoge narode,pa i za Srbe,drvo je bilo stan božanstva.Drvo  po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka na potomke.

Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta – donji svet.

Smatra se da nas koren stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim generacijama.

Za neke od njih drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji hram, a njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi.

Staroslovenski narodi, kao  i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih  naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne čudi da grom prema verovanju  najčešće udara baš u hrast.

hrast - drvo u kojem stanuje božanstvo

hrast – drvo u kojem stanuje božanstvo

Dolaskom na Balkan, stari  Sloveni  su doneli i svoje razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Narod je smatrao svetim  pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile.

Bilo je zaštićeno  a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sečenje stabla i  grana. Po narodnom vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom.

Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se krošnji povremeno skupljaju dobre vile.

To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda.

Verovalo se  da će  onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti neko zlo.

žir

žir

Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće.

Hrast je u starim indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika.[1] Hrast je sveto drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva.[1] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[1] U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova – zapisa.

Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, treba pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast .

badnjak

badnjak

 

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena.

Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju.

Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca.

Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja.

Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom,maže medom.

Prilikom seče badnjaka domaćin  mora da  ćuti I da ga odseče  jednim zamahom sekire ili sa tri .

Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, štala, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

seča Badnjaka

 

Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu.

Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem.

Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…»

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Konstantin Porfirogenit je  sredinom X veka  pisao o slovenskom poštovanju hrasta i kaže da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.

I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama.

Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega.

Kod Srba, hrast je  veoma često su imao ulogu zapisa.

Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve za vreme  praznika. Taj hrast, na kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je  skoro svako naselje  a pojedine velikeporodice su imale svoje zapise na imanjima.

Urezani krst je stajao na zapadnoj strani „zapisa“, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.

Hrast sa urezanim krstom

Hrast sa urezanim krstom

Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive sa usevima od oluje i grada. Zato  ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.

Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti:

Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika;

Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće.

Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta.

Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

Oduvek je važilo nepisano pravilo  da se sa ovih stabala ZAPISA ne sme skinuti nijedna granica,plod,kora –ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti,već on mora sam od sebe da izumre kao čovek.

Ko povredi ili uništi Zapis,ne može izbeći božju kaznu.Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre cela porodica.

 

hrast - zapis

hrast – zapis

U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je „zapis“. Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, sigurno je da je hrast sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne simbolike koja se očuvala i do danas i koju treba sačuvati i za buduća pokolenja.

Hoćemo li u tome uspeti?

USKRS I FARBANJE JAJA

jaja 1

Ovih dana na internetu sam „naletela“ na bar 15 novih načina za farbanje jaja.

Svi kao da se utrkuju da pronadju način da jaja što manje liče na uskršnja.Naišla sam čak i na varijantu farbanja jaja sa penom za brijanje ?!!!

Izgleda da su svi zaboravili zašto se jaja farbaju i kako se farbaju.Slažem se da mogu da budu i vesela i šarena ali kada sam videla da na njih lepe i sličice Supermena,Barbika i ko zna kojih sve likova iz crtanih filmova ,odlučila sam da ja ove godine a i ubuduće ,jaja farbam onako kako su se nekada farbala.

„Čuvarkuća“ će naravno biti prvo ofarbano jaje i biće CRVENO!

Čuvaću ga na posebnom mestu do sledećeg Uskrsa.Ovo jaje,po narodnom verovanju ,ima zaštitnu moć i brani ukućane od bolesti i zla.

Staviću ga da prenoći u vodi sa cvećem pa da se na Uskrs umijemo ovom vodom i po licu protrljamo ovo crveno jaje i da budemo zdravi i rumeni!

Farbaću jaja i u „lukovini“ a šaraću ih voskom.Znam da je to dugotrajan proces da je potrebno strpljenje ali Uskrs je jednom godšnje i kada nešto radim onda želim da ga uradim na pravi način.

jaja 2

Deci će se sigurno svideti ovakva jaja .I sada je ,naročito deci, najlepši doživljaj kucanje jajima.Pobednik(onaj ko ima najjače jaje)uzima sva jaja koja je kucanjem razbio.

Uskrs je porodični praznik i trebalo bi (bar je tako bilo nekada ) da oni koji su postili odu u crkvu da ih sveštenik pričesti vinom i naforom(hlebom) a domaćica sprema za doručak: sir,suvo meso i mladi luk

.Za ručak se sprema pileća supa,sarmice od zelja i uskršnja pečenica .Tu je naravno i okrugao uskršnji kolač u obliku pletenice u koji se utisne crveno jaje.

poga;a

Eto,učinilo mi se da smo malo zaboravili kako treba obeležiti ovaj dan pa sam ovo napisala.

I da ne zaboravim,na Uskrs se ljudi pozdravljaju

„Mir Božji,Hristos vaskrese“
„Vaistinu vaskrese“

Zaboravite sve one“ maštovite“ SMS poruke koje toga dana svi šalju,dovoljno je ovo što sam napisala.