KORPARI – STARO I RETKO ZANIMANJE

 

stolica od vrbovog pruća

stolica od vrbovog pruća

Volite li proizvode od pruća?

Ja prosto ne mogu da im odolim.

Još kao dete sam pokušavala da uplićem grančice i napravim nešto sama,ali ti su pokušaji,naravno,bili bezuspešni.

Na vašarima (Obrenovac i Šabac) redovno obilazim štandove sa proizvodima od pruća i divim se korpicama i stolicama koje su tako udobne i savršene za odmaranje,sedenje,leškarenje….

Dugo sam mislila da se korpe i sve druge lepe stvari pletu od žalosne vrbe jer sam samo tu vrbu prepoznvala a onda sam na obali Save videla velika stabla vrbe čije grane nisu visile kao one kod žalosne vrbe a i neko „grmlje „za koje su mi rekli da je ustvari vrba.

Od jednog korpara sam saznala da se za pletenje u korparstvu najviše koristi crvena vrba i da ona najčešće raste u rečnim dolinama i na šljunkovitim nanosima ali da se ona sadi i gaji za potrebe ovog zanata.

 

crvena vrba

crvena vrba

 

A znate li koliko je truda,rada i umeća potrebno da se izradi jedna korpa?

Jedan iskusni korpar mi je rekao da u zavisnosti od toga kakva je korpa,treba i do 6 sati intezivnog rada ,odnosno pletenja.

Korparstvo je težak zanat i ubraja se u muške zanate jer da bi se došlo do sirovine(vrbe),treba prvo zemlju obraditi, pa vrbe zasaditi,pa okopavati ,kositi…

Početkom XX veka je u Srbiji ,korparstvo bilo veoma razvijeno i to najpre ,kao i većina zanata,u vidu domaće radinosti.

Kao osnovna sirovina korišćena je crvena vrba koja raste na proplancima ,voli vlažno zemljište,ima gipke i savitljive grane i brzo pušta korenje.Od toga na kakvom zemljištu raste,zavisi i kakav će biti kvalitet vrbe jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo ali se takvo drvo teže plete.

Posle sađenja, pruće se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe,ali iako se kaže da „vrba raste kao iz vode“ ima tu dosta posla.Najvažnije je da zemljište na kome se vrba gaji bude bez korova.

    -   Košenje vrbe                             

U kasnu jesen,kad opadne lišće,počinje košenje vrbe.Nekada se kosilo ručno,pomoću „kosira“ a danas je mnogo lakše jer se kosi traktorskom kosilicom.

Kad se pokosi dovozi se kući u dvorište i odmah se klasifikuje po dužini i kvalitetu i vezuje u snopove a onda nastupa težak i prljav posao.

 

priprema vrbe

priprema vrbe

 

  -    kuvanje pruća i ljuštenje

 Kuvanje se obično vrši u velikim kazanima na otvorenom prostoru.

Pruće se stavlja u hladnu vodu i kuva od 6 do 8 sati a ponekad čak i 12 sati uz nalivanje vode.

Nakon kuvanja pruće se hladi a onda se počinje sa ljuštenjem kore sa pruća.

Iako se danas to ne radi ručno već postoji mašina koja skida koru,ipak je za ovaj posao potrebna snaga.

Pošto je pruće oguljeno ponovo se klasifikuje i odredjuje mu se namena pa se ponovo suši.

     – Sušenje

Za sušenje je bitno da se pruće ne nalazi direktno na suncu.Posle par dana sušenja izvrši se proba.Ako prut pri savijanju pukne znači da je konačno sve spremno za pletenje i da počinje najlepši deo posla.

 

sušenje vrbe

sušenje vrbe

 

 –  Pletenje

Pletenje je onaj najlepši deo posla kada se mašti da na volju ali je pored lepote važna i čvrstina koja se postiže jakim preplitanjem.

Kuvano i suvo pruće se pre pletenja korpi potopi bar sat vremena u hladnu vodu koja mu privremeno vraća elastičnost ali  ako pletenje potraje,pruće treba češće namakati jer se brzo suši i onda lako puca.

.

pletenje korpe

pletenje korpe od vrbovog pruća

 

Kod pletenja korpe  korpar najčešće sedi na niskoj klupi i pletenje počinje od dna ka gornjem delu ,a korpu završava izradom ručki.

 

pletenje korpe od vrbovog pruća

pletenje dna korpe

Korpari često koriste i različite drvene kalupe za svaki proizvod.

U pletenju se koristi celo pruće ali se pruće može i rascepiti po dužini spravom od drveta koja se zove cepač i koja cepa prut na tri dela.Tako se dobijaju tanke trake koje se zovu vitre.Ove trake se prilikom pletenja drže izmedju kolena i njima se najčešće obavijaju drške ili spojevi na korpama i nameštaju a mogu da služe i za pletenje ali osnovni kostur mora biti od punog pruća.

  –  Završna obrada

Kada završi ceo predmet korpar započinje završnu obradu.Danas to uglavnom znači da se predmet farba,lakira i često ukrašava dekupažom.

Meni je najlepši ,naročito nameštaj,u prirodnoj boji.

Farbani mi ne deluje toplo i prirodno mada neke kombinacije bele boje i šarenih jastuka  mogu lepo da izgledaju i u savremenom stanu.

 –  Čuvanje pruća

Dešava se da korpar ne upotrebi svo osušeno pruće već ga čuva za kasniju proizvodnju.

Ako je pruće neoljušteno može se upotrebiti ( posle pripreme) i nakon godinu dana a ako je skuvano ,oljušteno i prirodno osušeno,može da čeka na pletenje mnogo duže.

   -Šta se koristi u mojoj kući

 

polica za knjige

polica za knjige

moja pletena korpa

korpa od vrbovog pruća za moga psa

poslužavnik

poslužavnik

korpica za hleb

korpica za hleb od vrbovog pruća

flaša za rakiju

flaša za rakiju

pletena korpa

pletena korpa

kofer od vrbovog pruća

kofer od vrbovog pruća

 

I da Vas pitam sada kada ste (ako ste) sve ovo pročitali,da li mislite da je korpa od pletenog vrbovog pruća stvarno skupa?

PETLJA PO PETLJA I GOTOV ŠAL,KAPA,DŽEMPER ……

th (1)

Zima već prolazi a ja još pletem i to mi prija.

Verovatno ste i vi pročitale članak o pletenju koji je nedavno objavljen  i u kojem se tvrdi da je naučno dokazano da je pletenje misaona praksa meditacije i koncentracije i da je nerologija priznala pletenje za novu jogu za mozak.

Kažu da pletenje smanjuje nivo stresa i anksioznosti,smiruje i doprinosi osećaju ravnoteže pa se ubrzo osete pozitivne promene u različitim oblastima života.

Kad malo razmislim zaključujem da je ovo uglavnom tačno ali kada sam kao dete počela da učim pletenje,to sigurno nije bio moj motiv.

Nisam tada znala ni za stres ni za anksioznost ali me je privlačila mogućnost da samo uz pomoć dve igle od klupčeta vune napravim nešto lepo.

Pošto sam još u detinjstvu bila malo „na svoju ruku“,odbijala sam da mi neko pokae kako se plete pa sam uzimala mamine „enske časopise“ ,gledala slike,čitala uputstva i petlja po petlja isplela sam sebi prsluk.

Da,bila sam prilično samouverena i nisam htela da pletem šal ili nešto tako jednostavno nego sam odmah krenula sa  modelima gde se petlje“ oduzimaju“.

Ovaj članak koji sam pomenula,naterao me je ne samo da se setim svog početničko pletenja već sam pomislila i na one žene koje su pre stotinak godina plele.One takodje nisu znale šta je to anksioznost i stres ali su, uglavnom zimi i to u društvu provodile mnoge večeri pletući.

Te večeri su i za njih bile prijatne ali one nisu mogle da jednostavno odu do prodavnice  i izaberu vunu koja im po boji i debljini odgovara pa da samo sednu i počnu ovaj opuštajući i kreativan posao.

OBRADA VUNE

Put od šišanja ovaca pa do klupčeta vune bio je prilično dugačak i naporan.

Ovce su se šišale uglavnom jednom godišnje i to leti .

Šišale su se posebnim makazama i to tako da runo ostane u jednom komadu a ostrižena vuna se morala prvo oprati.Prvo se potapala pa onda prala u potoku ili reci pa se onda sušila.

ETN_1a

 

Osušenavuna se razvrstavala po kvalitetu i onda se raščupavala pa se vršilo grubo grebanje većom čvrstom četkom koja je imala metalne zupce.Tako se vuna čistila  a potom se radilo i fino grebanje da bi se vuna lepo izgladila i lakše prela.

Tek kad bi se ovako pripremila,vuna je bila spremna za predenje.

Predenjem su se bavile žene i to najčešće dok su čuvale stoku.

Pri predenju se ovako očišćena vuna privezivala na preslicu koja  se zatakne za pojas pa se levom rukom ravnomerno čupka vuna a desnom se okreće vreteno i nit koja se dobija,namotava se na vreteno.Opredena predja se smotavala sa vretena u klupče.

Ako je predivo trebalo da bude deblje vršilo se pripredanje koje se vršilo na sledeći način:Uzimala su se dva ili tri klupčeta,stavljala u neku posudu iz koje neće“pobeći“ pa su se spajale niti i stavljale na predilo koje se okretelo i predje ponovo upredala i stavljala na motovilo da bi se dobile kanure i vuna mogla da se boji.

Vunena predja se najčešće bojila u lukovini,šljivovoj ,trnovoj ili orahovoj kori ili u prokuvanom lišću i grančicama zelene paprike.

Obojena vuna se ponovo sušila i namotavala u klupka i tek tada

je bila spremna za pletenje.

Plelo se kod kuće ili dok se čuva stoka ali se stvarno uživalo u toku zimskih večeri kada su išle jedna kod druge na posedak da zajedno pletu i druže se.

Sada na tržištu ima mnogo različitog prediva i po sastavu i po bajama ali se često desi da se iznerviram kad mi „zafali“ još jedna štringla a ne mogu da je nadjem u najbližoj prodavnici .Tada se setim kako se nekada dolazilo do vune pa shvatim da mogu i malo da prošetem do druge prodavnice(šetnja je zdrava) ili da kupim drugu boju i malo razvijam kreativnost.

A što se tiče prediva,iako je „mešavina“ mnogo mekša i lepša za rad,ja ipak najviše volim da pletem vunu jer je ona prirodni toplotni izolator.

Unutrašnjost vunenog vlakna preuzima vodenu paru a spoljašnja površina odbija vodu pa suvo vuneno vlakno može da prihvati i do  33% vode u odnosu na svoju težinu a da se nema osećaj da je vlažno.

Vuna se suši mnogo brže od pamuka  a vlakno je elastično pa se ne gužva kao pamuk ali ću uskoro početi da pletem i od pamučnog prediva jer stiže leto.

Evo nekoliko mojih radova da ne bude da samo pričam i pišem o pletenju.

15578913_10209414555752091_368275422676963299_n

IMG_20161120_14563112592333_10206791817905284_3415553509960612915_n

 

 

www.starizanati srbije rs

Објавио Milica Djokic у 05:31

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

nosnja

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

kožuh

 

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

curcija

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.

stavljenje

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

koza

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

etnografski

Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                   subare                                   

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vrše prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

DUBOREZ -UMETNOST U DRVETU

ram za ikonu

                           

Duborez je jedna od najstarijih  i najrasprostranjenijih umetnosti na svetu a danas je to zanat koji je skoro nestao sa ovih prostora.

 

                  

drvena kutija

drvena kutija

 

Za duborez su potrebne vešte ruke,puno strpljenja i pažnje i naravno,puno ljubavi prema zanatu.

Do finalnog proizvoda u duborezu  se dolazi kroz nekoliko faza:

priprema drveta,crtanje mustre,isecanje kontura testericomi konačno sama izrada duboreza.

sto od orahovine u duborezu

Za izradu duboreza se najviše koriste vrste drveta koje imaju ravnomernu i finu strukturu kao što su:orah,mahagoni,lipa,šljiva,hrast,bukva,jasen.

Drvo se obradjuje uz pomoć alata: dleta  različitog  profila koje majstor sam oštri, čekić od tvrdog drveta, razne stege i stabilan sto ili tezga.

Od pratećeg pribora koriste se razne turpije za drvo, testerice, profilno prirodno kamenje za oštrenje.

Za kvalitetan duborez neophodan je plan koji obuhvata pripremu drveta, crtanje mustre, isecanje kontura testericom i samo deljanje dletima i drvenim čekićem po kvalitetnoj fosni ili ramu za ogledalo i sliku.

Mnogo  više vremena je potrebno za pripremu nego za  sam rad.  Majstor uvek mora da uči i da ulaže u alat a koliko je sati rada utrošio na neki motiv i proizvod(za ramove za ogledala,slike I ikone, razne elemente za enterijere, kutije,satove….)često ni sam ne zna.

ram za sliku

ram za sliku

 

Najrazvijeni slovenski duborez bio je u domaćoj radinosti tako što se našao kao ukras na velikom broju predmeta koji su se upotrebljavali svakog dana. Arheološki kao i istorijski podaci govore da je duborez postojao kao umetnost.

 

GRB SRBIJE

GRB SRBIJE

drveni krst

drveni krst

ikona Sv.Petke

Ikona Sv.Petke u duborezu

Na Kosovu i Metohiji se u monaškim zajednicama razvila i ova delatnost. U Svetim Arhangelima kod Prizrena radi se sitni duborez izuzetne vrednosti a u dečanskoj duborezačkoj radionici nastali su ikonostasi za hramove manastira i crkava širom zemlje i sveta.

Kada se radi o monasima, u duborezu i u ikonopisu uopšte, postoji tendencija da se vraćaju  vrednostima i  ukusu iz doba Nemanjića, naravno ne kopirajući u potpunosti to nego ga koristeći kao neki putokaz.

TKANJE I TKANINE

Pre neki dan su me zvali iz jedne škole koja hoće da svoje djake upozna sa tradicijom i starim zanatima.Predložili su mi da napišem tekst o tkanju i program za radionicu.


Stvarno sam se obradovala kada sam čula da neko hoće deci da pruži mogućnost da se upoznaju sa nečim lepim i kreativnim,da probaju da svojim rukama naprave tkaninu kakvu niko nema.Da nešto iz svoje glave učine vidljivim i opipljivim.





Bacim se ja u razmišljanje kako da deci pre nego što se odluče da sednu za razboj približim ovaj za mene divan zanat ali mi u daljem razgovoru profesori  rekoše da tekst mora da bude edukativan.


- Dobro,to je normalno.Mislim ,tekst mora da bude edukativan jer nekoga trebam da naučim nečemu.Ali se ispostavilo da pojam „Edukacija“  ne shvatamo na isti način.Ustvari,nisu se oni meni mešali u onaj tehnički deo edukacije ali su tražili da tekst započnem sa istorijatom tkanja i da to bude ozbiljan tekst jer trebaju da na osnovu toga teksta i programa dobiju donaciju za radionicu.

I tu sada počinju moje muke.


Kako da o nečemu što toliko volim i što pruža nebrojene mogućnosti za prenošenje svoje mašte u stvarnost, pišem na suvoparan način?


Kako da zainteresujem neko dete da sedne za razboj ako tekst o tkanju počinje ovako:


Tkanje je izrada tkanine ukrštanjem niti osnove(uzdužne niti) i potke(poprečne niti) na razboju.


To je jedan od najstarijih zanata koji ima dug istorijski razvoj i značenje u životu i razvoju čoveka. 


Prema zvaničnim podacima najstarije tkanine potiču još iz mladjeg kamenog doba(Egipat)i sa nalazišta nordijskog bronzanog doba.


U drugom milenijumu se proizvodnja tkanina razvijala na dalekom istoku,a od srednjeg veka u Vizantiji i Evropi.


 Na razboju su tkali i robovi pre 2000 godina a u  kasnom feudalizmu dolazi do naglog širenja tkanja na ručnim tkačkim razbojima.


Na razboj se stavlja osnova i to na osnovin valjak a niti prolaze kroz ničanice koje se nalaze na „listovima“  koji prave zev osnove.


Listovi se pomiču pomoću vodiča koji su spojeni sa podnožjem razboja a ispred listova je brdo kroz koje se takodje provlače niti osnove.


Brdom se nabija gotova tkanina na robni valjak a potka se namotava na čunak i provlači kroz zev osnove.





Ovo je malo monotono,suvoparno i možda dosadno,zar ne?


Ja stvarno ne poznajem ni jedno dete a ni odraslu osobu koja bi nastavila da čita ovakav tekst a kamo li da poželi i da sedne za takvu spravu.


O tkanju može da se piše na više načina.Evo kako bi onaj ko stvarno voli tkanje i kreativnost koju razboj pruža(kao ja,na primer) započeo tekst o tkanju:


TKANJE je magijska reč sa mnogo značenja.Tkati se može mislima,bojama,osećanjima,u prostoru i u odnosu sa ljudima.


TKANJE je stvaranje.Preplitanjem niti osnove i potke,koristeći motive iz prirode oko sebe i sopstvena osećanja,snove i maštu,tkalja u svakom izatkanom predmetu ostavlja i trag svoga postojanja,što je iskonska potreba svakog čoveka.


TKANJE je univerzalni govor svih naroda sveta od praistorije do danas,jer svaka tkanina nosi u sebi obeležja kraja u kojem je nastala,kako motivima,tako i bojama i vrstom materijala.


TKANJE je simbol ta stvaranje sveta.Tri muze iz Grčke mitologije(Kloto,Atropa i Lahesa) su prele životnu nit svih smrtnika i tkale i odredjivale trajanje života i sudbinu.


TKANJE-to su niti koje nas vezuju za prošlost ali vode i u budućnost.To su niti koje daju neslućene mogućnosti i podstiču maštu.


TKANJE je veza sa prošlošću,tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpni izvor inspiracije i saglasje ličnog i kolektivnog iskustva.


TKANJE je mogućnost da se iskoči iz urbane svakodnevnice,da se zagleda u sopstvenu dušu i provlačenjem čunka kroz niti osnove u tkaninu utka i sopstvena emocija,mašta i iskaže individualnost.


TKANJE je stalno traganje i podsećanje modernog čoveka na trajne vrednosti.To je način da se plavetnilo neba,belina oblaka,toplina i sjaj sunca približe savremenom čoveku . 





Napisala bih ja u tom uvodnom delu još dosta toga iz istorijata.Malo o Penelopi,pa o Kolumbu(i on je bio tkač u očevoj tkačnici pre nego što se ukrcao na brod),pa o razbojima zidnim,podnim,stonim,sklopivim….


Pa stavila slike razboja iz svih krajeva sveta jer je prosto neverovatno šta se sve može upotrebiti za izradu predivnih tkanina.


Pisala bih ja puno toga ali moram prvo da savladam ovaj početak.Da zadovoljim nekako taj školski rečnik i prisup temi(nije ni čudo što deca ne vole udžbenike) i sve ono što je lepo i interesantno u tkanju a onda bih prešla na onaj tehnički deo koji možda nije tako interesantan ali je jako važan.


Ubedjena sam da bi mnogo više dece zainteresovala za tkanje na ovaj moj način.





Ali smisliću ja već nešto.Leto je pred nama a ovaj tekst treba da se spremi do avgusta.

 

PROLEĆNO SPREMANJE I ODLUKE

  ručno tkana haljina(unikat)
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.
I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.
Veliko prolećno spremanje.
Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.
Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.
Pogadjate kada i zašto?
Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.
Stvari vadim i klasifikujem:
-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)
-gomila „za po dvorištu i po kući“(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)
-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)
-gomila za bacanje
I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim
da je gomila „za po dvorištu i kući“ najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, „skoro nova i sasvim nosiva“ zanemarljiva a na gomili „za bacanje“ svega nekoliko stvari.
To je značilo ponovno kopanje po gomili „za po kući i dvorištu“ i prebacivanje u gomilu „za bacanje“  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.
Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze“bolje krpice“nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.
 letnja haljina(ručni rad)
Probala sam da obučem neke svoje „bolje krpice“ od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.
Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila“da imam za specijalne prilike“.Znate ono,“mala crna haljina“ i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada…
Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !
Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.
Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.
Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve – tri  odluke :
1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)
2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)
3.Ne čuvam ništa za „da mi se nadje kad smršam“
Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!
Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )
I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.          

haljina od pamuka(ručni rad)                            svečana haljina(ručni rad)