GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

PIROTSKI ĆILIM -UMETNIČKO DELO

 

490x370_Cilim-1

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

images (1)

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboMnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

images

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

10169328_693544310757016_6148388079139051075_n

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale.

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “ štiti od loših pogleda“.

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu.

Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik”(procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.

Kornjača ili željka predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

300px-Pirot_kilim_serbian_rug
Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je „batal“ koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

PROLEĆNO SPREMANJE I ODLUKE

  ručno tkana haljina(unikat)
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.
I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.
Veliko prolećno spremanje.
Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.
Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.
Pogadjate kada i zašto?
Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.
Stvari vadim i klasifikujem:
-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)
-gomila „za po dvorištu i po kući“(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)
-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)
-gomila za bacanje
I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim
da je gomila „za po dvorištu i kući“ najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, „skoro nova i sasvim nosiva“ zanemarljiva a na gomili „za bacanje“ svega nekoliko stvari.
To je značilo ponovno kopanje po gomili „za po kući i dvorištu“ i prebacivanje u gomilu „za bacanje“  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.
Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze“bolje krpice“nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.
 letnja haljina(ručni rad)
Probala sam da obučem neke svoje „bolje krpice“ od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.
Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila“da imam za specijalne prilike“.Znate ono,“mala crna haljina“ i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada…
Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !
Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.
Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.
Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve – tri  odluke :
1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)
2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)
3.Ne čuvam ništa za „da mi se nadje kad smršam“
Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!
Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )
I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.          

haljina od pamuka(ručni rad)                            svečana haljina(ručni rad)

BELO PLATNO – SIMBOL ZA NEVINOST,JEDNOSTAVNOST,SAVRŠENSTVO

  

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se samnom i da su lepe.

STARI ZANATI – SRPSKA NOŠNJA



                                           NARODNA NOŠNJA

                                    http://www.starizanatisrbije.rs

                                       GALERIJA STARA SRBIJA 

                                        Narodna nošnja je  oznaka identiteta .


Srpska narodna nošnja , nekada svakodnevna odeća, bila je  glavna  oznaka etničke pripadnosti kojom su se Srbi razlikovali od stranaca i moćnih osvajača i zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda.
Narodna mašta i smisao za lepo su bili  nepresušni izvor ideja za žene koje su stvarale najlepše primerke narodne nošnje.
Odeća i obuća su u nekadašnjoj Srbiji bile veoma raznolike.Svaki kraj je ima nešto svoje,prepoznatljivo. I baš ta raznovrsnost ,bogatstvo veza,nakita i ukrasa su učinili srpsku narodnu nošnju jedinstvanom.
Nekada se po šari na suknji ili kecelji,po obliku opanaka,po boji gajtana kroju i drugim detaljima moglo prepoznati iz kog kraja je ta nošnja.
Po nošnji se mogla  zaključiti i starost onoga ko je nosi,(naročito kod žena)ekonomska situacija ,kao i položaj u porodici i društvu.

MUŠKA NOŠNJA 

Osnovni deo muške nošnje sve do polovine XX veka je bila KOŠULJA,bele boje,različitih dužina(kratka do struka ili dugačka do članaka) a najčešće od kudelje,lana ili pamuka.

ČAKŠIRE  su se najčešće šile od sukna i bile su bele(istočna Srbija),crne,sive ili braon boje.
JELEK  je takodje bio od sukna i bogato ukrašen crnim ili plavim gajtanima a ispod njega a preko košulje se opasivala TKANICA koja se tkala od raznobojne vune.
ČARAPE su se plele od vune i razlikovale su se po dužini,boji pletiva i šarama.
OPANCI  su uvek od kože i razlikuju se po obliku.
ŠUBARE  su uglavnom bile od jagnjeće kože crne boja a u istočnim krajevima Vlasi nose velike šubare od bele ovčije kože.

ŽENSKA NOŠNJA 

Je bila mnogo raznovrsnija i raskošnija od muške .Bogata je vezom,čipkom i raznobojnim tkanje.
KOŠULJE su bele,od konoplje,lana ili pamuka i kao i muške,različite dužine.One dugačke koje se vide ispod suknje ukrašavane su vezom ili čipkom.
SUKNJE  su tkane od vune a po boji i kroju se razlikuju u zavisnosti iz kog su kraja.
JELEK se nosio preko košulje i obično je bio od tamnoplavog ili bordo  pliša,bogato ukrašen srmom i šljokicama.

TKANICE su se kao i muške,tkale od raznobojne vune ali su bile uže.    

KECELJE  su bile najšarenije.Negde su tkane od raznobojne vune a u Šumadiji su od crnog pliša sa vezenim raskošnim cvetnim motivima  i oivičene crnom čipkom.
ČARAPE  su pletene od crne vune i vezene(najčešće pokrsticom)  a razlikovale su se čarape za svaki dan ,praznične ili darovne.


NAKIT

Lepotu narodne nošnje je dopunjavao raznovrsan i bogat nakit.Seoske devojke su naješće svoje pletenice ukrašavale ružama ili crvenim muškatlama.
Na grudima su nosile niske ili djerdane koji su često pokrivali cela prsa a napravljeni su od srebrnjaka i zlatnika .Pored skupocenog nakita,nosile su se i djindjuve raznih vrličina i boja,mada najčešće crvene.
Danas se narodna nošnja kupuje uglavnom za kulturno umetnička društva mada pojedini delovi nošnje mogu da se savršeno uklope i  u savremene odevne kombinacije .