MUTAVDŽIJA – zanat koga više nema

 

mutavdzija

 

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija) Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

images (1)

 

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.

koze balkanske rase

 

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.

Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.

STAKLO KAO UKRAS

vaza

ručno oslikana vaza

Šta znate o staklu i da li uopšte razmišljate o staklu osim kada perete prozore?

Znate li kako staklo nastaje,kako se proizvodi i od kada se koristi?

Dobro,možda to većini i nije interesantno i neću vas opterećivati mnogobrojnim podacima,formulama,sastavom…

ručno oslikani čokanji

ručno oslikani čokanji – komplet sa 6 čokanja

Napisaću samo ono što će,pretpostavljam,većini biti interesantno.

U Egiptu se još oko 3.000.godine počelo sa proizvodnjom stakla  koje se uglavom upotrebljavalo za izradu ukrasa a u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu se već počelo sa proizvodnjom posuda od stakla.

Izrada stakla je bila komplikovana pa je zato staklo bilo dostupno samo najbogatijima sve do doba cara Avgusta kada su postojale mnogobrojne radionice u kojima su se izradjivali predmeti dostupni svim slojevima društva(čaše raznih oblika,veličina i namena,tanjiri,flaše…)

Padom Rimske imperije ,Vizantija postaje centar proizvodnje stakla a u XXII veku to je Sirija sve do XXIV veka kada pada pod tursku vlast i kada vodeću ulogu u proizvodnji stakla preuzima Evropa.

Sa razvojem nauke razvile su se i tehnike slikanja emajlom,graviranje,brušenje i reljefne aplikacije.

flaša za vino i 2 čaše

ručno oslikana flaša za vino sa dve čaše

Vrhunac tehnike je bila izrada mozaičkog stakla za ukrašavanje prozora.

Vitraž se prvo upotrebljavao samo u crkvama,hramovima i manastirima za zastakljivanje otvora koji su bili suviše veliki da se zastakle jednim staklom  pa se moralo spajati više stakala u celinu pomoću olovnih profila.

tacna i flašica

ručno oslikana staklena tacna i ručno oslikana flašica

Danas se vitraž upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje prozora i vrata ali  pravi umetnički vitraž nije dostupan  svima.

slavski set

ručno oslikana flaša,čaša i činija za žito

Ali staklo danas dobija sve veću primenu u raznim oblastima,pa i u umetnosti tako da slikanje na staklu spada u umetničke zanate i podrazumeva oslikavanje različitih staklenih predmeta kojima boje daju toplinu.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i tri čaše

Unošenjem jedne ručno oslikane vaze,činije,flaše ili čaša osvežava se prostor a staklo kao plemeniti materijal koji se uz svetlost odlično uklapa sa kamenom,vodom,zelenilom i cvećem,pored estetike,omogućava čoveku i vizuelan kontakt sa okolinom.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana slavska flaša i dve čaš

Na fotografijama su radovi koji se mogu videti i kupiti u Galeriji „Stara Srbija“

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i čaše za rakiju

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

 

vezilja

slika Paje Jovanovića

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

vezilja

slika Paje Jovanov

https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

HRAST – DRVO BOGA PERUNA

20p3r0k

 

Pročitah danas da je noćas posečen stari hrast.

Hrast je bio prepreka za izgradnju koridora i sada je ta prepreka uklonjena.Uzaludni su bili protesti,peticije i priče o tome kakvo značenje je taj hrast imao.

Znam da je sada besmisleno pričati o vekovnim verovanjima ljudi vezanim za drveće ali ću ipak napisti ono što ja znam.Možda i nije baš besmisleno jer ima još hrastova u Srbiji koji mogu zasmetati.

Ne znam da li oni koji su doneli odluku da se hrast mora poseći,za Božić u svoju kuću unose Badnjak.Verujem da ga unose jer oni,zaboga poštuju običaje svog naroda.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

Seča Badnjaka

Ne znam da li su se ikada zapitali zašto se baš grančice hrasta unose kao Badnjak.

Verovatno nisu jer njih te stvari i ne interesuju.Oni to rade ,ne zbog tradicije već zbog mode.

A svi stari narodi (Sloveni,Gali,Kelti,Rimljani i Grci) su veoma cenili šume i stabla.Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su poštovali hrast.

hrast-drvo zapis

Hrast star 600 godina koji je posečen kod Savinca

Kod  Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Za mnoge narode,pa i za Srbe,drvo je bilo stan božanstva.Drvo  po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka na potomke.

Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta – donji svet.

Smatra se da nas koren stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim generacijama.

Za neke od njih drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji hram, a njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi.

Staroslovenski narodi, kao  i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih  naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne čudi da grom prema verovanju  najčešće udara baš u hrast.

hrast - drvo u kojem stanuje božanstvo

hrast – drvo u kojem stanuje božanstvo

Dolaskom na Balkan, stari  Sloveni  su doneli i svoje razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Narod je smatrao svetim  pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile.

Bilo je zaštićeno  a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sečenje stabla i  grana. Po narodnom vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom.

Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se krošnji povremeno skupljaju dobre vile.

To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda.

Verovalo se  da će  onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti neko zlo.

žir

žir

Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće.

Hrast je u starim indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika.[1] Hrast je sveto drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva.[1] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[1] U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova – zapisa.

Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, treba pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast .

badnjak

badnjak

 

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena.

Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju.

Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca.

Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja.

Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom,maže medom.

Prilikom seče badnjaka domaćin  mora da  ćuti I da ga odseče  jednim zamahom sekire ili sa tri .

Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, štala, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

seča Badnjaka

 

Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu.

Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem.

Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…»

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Konstantin Porfirogenit je  sredinom X veka  pisao o slovenskom poštovanju hrasta i kaže da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.

I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama.

Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega.

Kod Srba, hrast je  veoma često su imao ulogu zapisa.

Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve za vreme  praznika. Taj hrast, na kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je  skoro svako naselje  a pojedine velikeporodice su imale svoje zapise na imanjima.

Urezani krst je stajao na zapadnoj strani „zapisa“, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.

Hrast sa urezanim krstom

Hrast sa urezanim krstom

Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive sa usevima od oluje i grada. Zato  ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.

Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti:

Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika;

Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće.

Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta.

Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

Oduvek je važilo nepisano pravilo  da se sa ovih stabala ZAPISA ne sme skinuti nijedna granica,plod,kora –ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti,već on mora sam od sebe da izumre kao čovek.

Ko povredi ili uništi Zapis,ne može izbeći božju kaznu.Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre cela porodica.

 

hrast - zapis

hrast – zapis

U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je „zapis“. Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, sigurno je da je hrast sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne simbolike koja se očuvala i do danas i koju treba sačuvati i za buduća pokolenja.

Hoćemo li u tome uspeti?

KONOPLJA – KUDELJA – KUČINA

užad od konoplje

užad od konoplje


Biljka prošlosti koja nam donosi budućnost

Tradicionalna, danas skoro iskorenjena biljka, od koje je moguće napraviti preko 20000 različitih proizvoda. 

Ova neobična biljka je ponovo došla u centar pažnje(ne samo kod nas) a šta mi ustvari o njoj znamo?

ŠTA ZNAMO O KONOPLJI ?

Mislim da većina nas vrlo malo zna o ovoj neobičnoj biljci osim da je opasna droga i da je njeno gajenje zabranjeno.

Istina je medjutim da je konoplja (lat: Cannabis)  jednogodišnja biljka  koja

ima više  vrsta: gajena (industrijska) konoplja , indijska konoplja i  divlja konoplja .

O poreklu konoplje postoje različite priče.

-Kažu da je Bog podario konoplju ljudima da im služi za sve.

- Postoje verovanja  da je poreklom iz Centralne Azije, Kine i severo-zapada

Himalaja, i već vekovima se koristi u različite svrhe.

-Neki  veruju   da potiče sa Kavkaza, baš odakle potiču i prvi ljudi – nefilimi tj.

divovi plavih očiju koji su stigli možda i iz svemira.

- Mnogi tibetanski budistički sveštenici smatraju da je konoplja najsvetija biljka na svetu.

BILJKA ZA SVE

berba konoplje

berba konoplje

Ova jednogodišnja biljka sazreva vrlo brzo, od proleća do jeseni, i apsolutno svaki njen deo je upotrebljiv, bilo u industriji, medicini ili ishrani.

Industrijska konoplja, koja ima možda najširu upotrebu na planeti, u najgorem

slučaju je dvostruko isplativija od pšenice.

Gajanje konoplje kao i njena prerada nekada je bio jedan od najunosnijih poslova širom sveta, posebno u SAD. Konoplja je nazivana „usev od milijardu dolara“ i sve do 20. veka bila je naisplativiji usev na tržištu.

Ona se koristi u industriji radi izgrade konopaca, tkanine, platna, hartije, odeće,

goriva, građevinskih materijala,  itd.

ZA ŠTA SVE KONOPLJA SLUŽI

Istorija upotrebe konoplje u pisanom obliku traje skoro 6000 hiljada godina.

Konoplja je jedna od prvih kultivisanih biljaka i smatra se da je upotreba konoplje stara koliko i agrikultura.

- 4500 pre nove ere – Konoplja je korišćena  u Kini za užad  i ribarstke mreže.

-Prva biblija, geografske mape, pomorske karte, zastave, prvi nacrt američke

Deklaracije o nezavisnosti i američki ustav bili su na papiru ili platnu od konoplje.

- Punih 150 godina Britanska enciklopedija se štampala na papiru od konoplje kao i sve školske knjige do 1880.god

-Skoro 80% odevnog tekstila, odeće, platna, zavesa, krevetskih posteljina itd. bilo je napravljeno od konoplje sve dok 1820. nije predstavljen pamuk „kao bolji“.

- Originalni džins koji je pravio Levi Štraus(popularne “leviske) bio je od

levis farmerke

konoplje i to je bila praktično nepoderiva odeća koju su nosili američki goniči stoke.

Današnje farmerke su od pamuka i svi znamo koliko traju ali biznis sa džinsom bi načisto propao da su farmerke i dalje pravili od kudelje, zar ne?

-Slike Rembranta, Tomasa Geinsboroua, Van Goga kao i mnogih drugih slikara bile su radjene najčešće na platnu od kanabisa

 - Džordž Vašington i Tomas Džeferson su uzgajali konoplju.

 - Henri Ford 1941.god. razvija automobil koji koristi pogonsko gorivo napravljeno od konoplje.

Vrata su bila napravljena od konopljinih vlakana, kao biljka je 4 puta jača od

metala.

-Od konoplje se pravi gorivo, koje je u prošlosti korišćeno za lampe, a danas se

koristi kao alternativno gorivo naftnim derivatima (tzv. biodizel).

- Presovane stabljike konoplje se koriste kao građevinski materijal. Zidovi od

konoplje su jači od betonskih, a ujedno lakši i elastičniji.

- Kvalitene boje i lakovi pravljeni su od ulja konoplje sve do 1937. Čak 58.000 tona konopljinog semena korišćeno je u SAD za proizvodnu boja do 1935. godine.

 KONOPLJA DOBIJA NEPRIJATELJE

Konoplja ima kvalitetnije vlakno od drveta. Daleko manje nagrizajućih hemikalija je potrebno da bi se papir napravio od konoplje nego od drveta. Papir od konoplje ne žuti i veoma je trajan a biljka raste brzo i sazreva u jednoj sezoni, dok je drveću potrebno više godina.

1916.god. američka vlada je izračunala da će do 1940. sav papir moći da se pravi od konoplje i da više neće biti potrebno da se seče drveće.

„Uzgajanje i proizvodnja konoplje ne ugrožava prirodnu okolinu“, zapisano je u

američkom biltenu br.404 koji izdaje američko ministarstvo za poljoprivredu.

Ako bi svi plastični proizvodi umesto od naftnih derivata bili pravljeni cedjenjem ulja iz konoplje, prirodno bi se razgradjivali a plastika od naftnih derivata se ne

razgradjuje.

proizvodi od konoplje

proizvodi od konoplje

Današnja plastika od nafte zato teško zagadjuje okolinu, ali ekologija se očigledno ne uklapa u biznis naftne oligarhije.

Najpoznatiji neprijatelji konoplje su :

Vilijam Rendolf Herst, poznat iz filma kao Gradjanin Kejn, i njegov „Hearst Paper Manufacturing Division“ .On je posedovao  brojne pilane i ogromnu zemlju na kojoj je uzgajano drvo za proizvodnju papira. Herstova kompanija je bila najveći snabdevač svih fabrika papira u SAD. Pored toga bilo je vlasnik nekoliko

najuticajnijih novina.

Vilijam Herst je tako bio u poziciji da ostane bez unosnogbiznisa, u kome je još njegov otac počeo da zaradjuje stotine miliona dolara,ukoliko bi se umesto drveta kao glavna sirovina u izradi papira našla isplativija i manje štetna konoplja.

Lamont Dipon (Du Pont) imao je sličan problem pošto je već ušao u ogromne

investicije u poslovima oko prerade nafte. Korporacija Diponovih je 1937.

patentirala proces dobijanja sintetičkih materijala od nafte i uglja. Tu su bili

plastika, celofan, celuloid, metanol, najlon, rajon, teflon… Diponova korporacija je proizvodila i sve hemikalije koje su se koristile u dobijanju papira iz

drveta.Dipon je podsticao svoje deoničare da investiraju u novu petrohemijsku filijalu sintetičkih materijala.

Pojava Fordovog automobila od konoplje bila je poslednji znak za uzbunu.

Tako su zaključili da konoplja postaje izuzetno opasna za njihove investicije u

petrohemiju pa je skovan  plan: konoplja se mora zaustavi

BILJKA KOJA NAS JE IZVUKLA IZ POSLERATNE BEDE

obrada konoplje

obrada konoplje

Istorija upotrebe konoplje na Balkanu u pisanom obliku traje 2500 godina.Svi

narodi Balkana su je koristili, pa iako se upotreba konoplje tokom vremena menjala ona se u kontinuitetu koristi do dan danas.

U Srbiji se za ovu biljku koriste još nazivi kudelja, kučina (jer je njena obrada težak“pseći“ rad) i težina (zbog težine tkanine).

Jugoslavija se sredinom 20 veka. ubrajala medju najznačajnije proizvođače ove

industrijske biljke.  U periodu 1900-1960. godine na teritoriji sadašnje Srbije čak u 30 mesta se nalazila aktivna kudeljara za preradu kudeljne stabljike. U

Odžacima je tada osnovana jedinstvena berza kudeljne stabljike odakle se diktirala cena od Italije do  Engleske.

Proizvodnja i trgovina kudeljom obavljala se u Odžacima, Leskovcu, Nišu, Vranju,na Zlatiboru, u Valjevu, Šapcu…. Jedan deo konoplje je obrađivan u domaćoj radinosti, a za industrijske potrebe radilo je 47 kudeljara. Najviše ih je bilo u Vojvodini, Leskovcu i Pančevu.

Biljka koja nas je „izvukla iz posleratne bede“ danas se skoro uopšte ne gaji, iako Srbija ima povoljne klimatske uslove i kvalitetnu zemlju, pre svega zbog

nezainteresovanosti, slabog obrazovanja i nepostojanja kudeljara.

Danas ću ovde da završim priču o konoplji  ali ću je nastaviti.

Nastaviću pričom o konoplji u Srbiji u prošlosti i o nekim starim zanatima koji su

koristili ovu neverovatnu biljku kao sirovinu.

STARI ZANATI – SRPSKA NOŠNJA



                                           NARODNA NOŠNJA

                                    http://www.starizanatisrbije.rs

                                       GALERIJA STARA SRBIJA 

                                        Narodna nošnja je  oznaka identiteta .


Srpska narodna nošnja , nekada svakodnevna odeća, bila je  glavna  oznaka etničke pripadnosti kojom su se Srbi razlikovali od stranaca i moćnih osvajača i zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda.
Narodna mašta i smisao za lepo su bili  nepresušni izvor ideja za žene koje su stvarale najlepše primerke narodne nošnje.
Odeća i obuća su u nekadašnjoj Srbiji bile veoma raznolike.Svaki kraj je ima nešto svoje,prepoznatljivo. I baš ta raznovrsnost ,bogatstvo veza,nakita i ukrasa su učinili srpsku narodnu nošnju jedinstvanom.
Nekada se po šari na suknji ili kecelji,po obliku opanaka,po boji gajtana kroju i drugim detaljima moglo prepoznati iz kog kraja je ta nošnja.
Po nošnji se mogla  zaključiti i starost onoga ko je nosi,(naročito kod žena)ekonomska situacija ,kao i položaj u porodici i društvu.

MUŠKA NOŠNJA 

Osnovni deo muške nošnje sve do polovine XX veka je bila KOŠULJA,bele boje,različitih dužina(kratka do struka ili dugačka do članaka) a najčešće od kudelje,lana ili pamuka.

ČAKŠIRE  su se najčešće šile od sukna i bile su bele(istočna Srbija),crne,sive ili braon boje.
JELEK  je takodje bio od sukna i bogato ukrašen crnim ili plavim gajtanima a ispod njega a preko košulje se opasivala TKANICA koja se tkala od raznobojne vune.
ČARAPE su se plele od vune i razlikovale su se po dužini,boji pletiva i šarama.
OPANCI  su uvek od kože i razlikuju se po obliku.
ŠUBARE  su uglavnom bile od jagnjeće kože crne boja a u istočnim krajevima Vlasi nose velike šubare od bele ovčije kože.

ŽENSKA NOŠNJA 

Je bila mnogo raznovrsnija i raskošnija od muške .Bogata je vezom,čipkom i raznobojnim tkanje.
KOŠULJE su bele,od konoplje,lana ili pamuka i kao i muške,različite dužine.One dugačke koje se vide ispod suknje ukrašavane su vezom ili čipkom.
SUKNJE  su tkane od vune a po boji i kroju se razlikuju u zavisnosti iz kog su kraja.
JELEK se nosio preko košulje i obično je bio od tamnoplavog ili bordo  pliša,bogato ukrašen srmom i šljokicama.

TKANICE su se kao i muške,tkale od raznobojne vune ali su bile uže.    

KECELJE  su bile najšarenije.Negde su tkane od raznobojne vune a u Šumadiji su od crnog pliša sa vezenim raskošnim cvetnim motivima  i oivičene crnom čipkom.
ČARAPE  su pletene od crne vune i vezene(najčešće pokrsticom)  a razlikovale su se čarape za svaki dan ,praznične ili darovne.


NAKIT

Lepotu narodne nošnje je dopunjavao raznovrsan i bogat nakit.Seoske devojke su naješće svoje pletenice ukrašavale ružama ili crvenim muškatlama.
Na grudima su nosile niske ili djerdane koji su često pokrivali cela prsa a napravljeni su od srebrnjaka i zlatnika .Pored skupocenog nakita,nosile su se i djindjuve raznih vrličina i boja,mada najčešće crvene.
Danas se narodna nošnja kupuje uglavnom za kulturno umetnička društva mada pojedini delovi nošnje mogu da se savršeno uklope i  u savremene odevne kombinacije .