PETLJA PO PETLJA I GOTOV ŠAL,KAPA,DŽEMPER ……

th (1)

Zima već prolazi a ja još pletem i to mi prija.

Verovatno ste i vi pročitale članak o pletenju koji je nedavno objavljen  i u kojem se tvrdi da je naučno dokazano da je pletenje misaona praksa meditacije i koncentracije i da je nerologija priznala pletenje za novu jogu za mozak.

Kažu da pletenje smanjuje nivo stresa i anksioznosti,smiruje i doprinosi osećaju ravnoteže pa se ubrzo osete pozitivne promene u različitim oblastima života.

Kad malo razmislim zaključujem da je ovo uglavnom tačno ali kada sam kao dete počela da učim pletenje,to sigurno nije bio moj motiv.

Nisam tada znala ni za stres ni za anksioznost ali me je privlačila mogućnost da samo uz pomoć dve igle od klupčeta vune napravim nešto lepo.

Pošto sam još u detinjstvu bila malo „na svoju ruku“,odbijala sam da mi neko pokae kako se plete pa sam uzimala mamine „enske časopise“ ,gledala slike,čitala uputstva i petlja po petlja isplela sam sebi prsluk.

Da,bila sam prilično samouverena i nisam htela da pletem šal ili nešto tako jednostavno nego sam odmah krenula sa  modelima gde se petlje“ oduzimaju“.

Ovaj članak koji sam pomenula,naterao me je ne samo da se setim svog početničko pletenja već sam pomislila i na one žene koje su pre stotinak godina plele.One takodje nisu znale šta je to anksioznost i stres ali su, uglavnom zimi i to u društvu provodile mnoge večeri pletući.

Te večeri su i za njih bile prijatne ali one nisu mogle da jednostavno odu do prodavnice  i izaberu vunu koja im po boji i debljini odgovara pa da samo sednu i počnu ovaj opuštajući i kreativan posao.

OBRADA VUNE

Put od šišanja ovaca pa do klupčeta vune bio je prilično dugačak i naporan.

Ovce su se šišale uglavnom jednom godišnje i to leti .

Šišale su se posebnim makazama i to tako da runo ostane u jednom komadu a ostrižena vuna se morala prvo oprati.Prvo se potapala pa onda prala u potoku ili reci pa se onda sušila.

ETN_1a

 

Osušenavuna se razvrstavala po kvalitetu i onda se raščupavala pa se vršilo grubo grebanje većom čvrstom četkom koja je imala metalne zupce.Tako se vuna čistila  a potom se radilo i fino grebanje da bi se vuna lepo izgladila i lakše prela.

Tek kad bi se ovako pripremila,vuna je bila spremna za predenje.

Predenjem su se bavile žene i to najčešće dok su čuvale stoku.

Pri predenju se ovako očišćena vuna privezivala na preslicu koja  se zatakne za pojas pa se levom rukom ravnomerno čupka vuna a desnom se okreće vreteno i nit koja se dobija,namotava se na vreteno.Opredena predja se smotavala sa vretena u klupče.

Ako je predivo trebalo da bude deblje vršilo se pripredanje koje se vršilo na sledeći način:Uzimala su se dva ili tri klupčeta,stavljala u neku posudu iz koje neće“pobeći“ pa su se spajale niti i stavljale na predilo koje se okretelo i predje ponovo upredala i stavljala na motovilo da bi se dobile kanure i vuna mogla da se boji.

Vunena predja se najčešće bojila u lukovini,šljivovoj ,trnovoj ili orahovoj kori ili u prokuvanom lišću i grančicama zelene paprike.

Obojena vuna se ponovo sušila i namotavala u klupka i tek tada

je bila spremna za pletenje.

Plelo se kod kuće ili dok se čuva stoka ali se stvarno uživalo u toku zimskih večeri kada su išle jedna kod druge na posedak da zajedno pletu i druže se.

Sada na tržištu ima mnogo različitog prediva i po sastavu i po bajama ali se često desi da se iznerviram kad mi „zafali“ još jedna štringla a ne mogu da je nadjem u najbližoj prodavnici .Tada se setim kako se nekada dolazilo do vune pa shvatim da mogu i malo da prošetem do druge prodavnice(šetnja je zdrava) ili da kupim drugu boju i malo razvijam kreativnost.

A što se tiče prediva,iako je „mešavina“ mnogo mekša i lepša za rad,ja ipak najviše volim da pletem vunu jer je ona prirodni toplotni izolator.

Unutrašnjost vunenog vlakna preuzima vodenu paru a spoljašnja površina odbija vodu pa suvo vuneno vlakno može da prihvati i do  33% vode u odnosu na svoju težinu a da se nema osećaj da je vlažno.

Vuna se suši mnogo brže od pamuka  a vlakno je elastično pa se ne gužva kao pamuk ali ću uskoro početi da pletem i od pamučnog prediva jer stiže leto.

Evo nekoliko mojih radova da ne bude da samo pričam i pišem o pletenju.

15578913_10209414555752091_368275422676963299_n

IMG_20161120_14563112592333_10206791817905284_3415553509960612915_n

 

 

www.starizanati srbije rs

Објавио Milica Djokic у 05:31

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

nosnja

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

kožuh

 

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

curcija

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.

stavljenje

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

koza

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

etnografski

Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                   subare                                   

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vrše prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

 

vezilja

slika Paje Jovanovića

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

vezilja

slika Paje Jovanov

https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

PIROTSKI ĆILIM -UMETNIČKO DELO

 

490x370_Cilim-1

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

images (1)

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboMnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

images

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

10169328_693544310757016_6148388079139051075_n

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale.

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “ štiti od loših pogleda“.

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu.

Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik”(procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.

Kornjača ili željka predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

300px-Pirot_kilim_serbian_rug
Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je „batal“ koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

ZANATLIJE I ZANATI – NEKAD I SAD

 

sve-sve-ali-zanat-v

Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari……

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće…..ali ima robe iz uvoza .

Ulica-,-buvljak23.okt

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji.

Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :
dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.

                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.

Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

O prepravkama ili o „nasledjivanju“ garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

– roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

– većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

– nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje

– deca odbijaju da nose nešto staro 970974_10151737111639320_542722528_n

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to „modiranje“mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

 

992928_10151735310489320_1061451493_n

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.
Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati.

11138603_10153229903039320_3798746346712548010_n
Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari.

Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.
Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

28l9y1c
Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo „mušterija je uvek u pravu“ .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i „teška vremena“a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija.

Bila je to kompletna i potpuna usluga.

Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od „Beograd kojeg više nema“)

TKANJE I TKANINE

Pre neki dan su me zvali iz jedne škole koja hoće da svoje djake upozna sa tradicijom i starim zanatima.Predložili su mi da napišem tekst o tkanju i program za radionicu.


Stvarno sam se obradovala kada sam čula da neko hoće deci da pruži mogućnost da se upoznaju sa nečim lepim i kreativnim,da probaju da svojim rukama naprave tkaninu kakvu niko nema.Da nešto iz svoje glave učine vidljivim i opipljivim.





Bacim se ja u razmišljanje kako da deci pre nego što se odluče da sednu za razboj približim ovaj za mene divan zanat ali mi u daljem razgovoru profesori  rekoše da tekst mora da bude edukativan.


- Dobro,to je normalno.Mislim ,tekst mora da bude edukativan jer nekoga trebam da naučim nečemu.Ali se ispostavilo da pojam „Edukacija“  ne shvatamo na isti način.Ustvari,nisu se oni meni mešali u onaj tehnički deo edukacije ali su tražili da tekst započnem sa istorijatom tkanja i da to bude ozbiljan tekst jer trebaju da na osnovu toga teksta i programa dobiju donaciju za radionicu.

I tu sada počinju moje muke.


Kako da o nečemu što toliko volim i što pruža nebrojene mogućnosti za prenošenje svoje mašte u stvarnost, pišem na suvoparan način?


Kako da zainteresujem neko dete da sedne za razboj ako tekst o tkanju počinje ovako:


Tkanje je izrada tkanine ukrštanjem niti osnove(uzdužne niti) i potke(poprečne niti) na razboju.


To je jedan od najstarijih zanata koji ima dug istorijski razvoj i značenje u životu i razvoju čoveka. 


Prema zvaničnim podacima najstarije tkanine potiču još iz mladjeg kamenog doba(Egipat)i sa nalazišta nordijskog bronzanog doba.


U drugom milenijumu se proizvodnja tkanina razvijala na dalekom istoku,a od srednjeg veka u Vizantiji i Evropi.


 Na razboju su tkali i robovi pre 2000 godina a u  kasnom feudalizmu dolazi do naglog širenja tkanja na ručnim tkačkim razbojima.


Na razboj se stavlja osnova i to na osnovin valjak a niti prolaze kroz ničanice koje se nalaze na „listovima“  koji prave zev osnove.


Listovi se pomiču pomoću vodiča koji su spojeni sa podnožjem razboja a ispred listova je brdo kroz koje se takodje provlače niti osnove.


Brdom se nabija gotova tkanina na robni valjak a potka se namotava na čunak i provlači kroz zev osnove.





Ovo je malo monotono,suvoparno i možda dosadno,zar ne?


Ja stvarno ne poznajem ni jedno dete a ni odraslu osobu koja bi nastavila da čita ovakav tekst a kamo li da poželi i da sedne za takvu spravu.


O tkanju može da se piše na više načina.Evo kako bi onaj ko stvarno voli tkanje i kreativnost koju razboj pruža(kao ja,na primer) započeo tekst o tkanju:


TKANJE je magijska reč sa mnogo značenja.Tkati se može mislima,bojama,osećanjima,u prostoru i u odnosu sa ljudima.


TKANJE je stvaranje.Preplitanjem niti osnove i potke,koristeći motive iz prirode oko sebe i sopstvena osećanja,snove i maštu,tkalja u svakom izatkanom predmetu ostavlja i trag svoga postojanja,što je iskonska potreba svakog čoveka.


TKANJE je univerzalni govor svih naroda sveta od praistorije do danas,jer svaka tkanina nosi u sebi obeležja kraja u kojem je nastala,kako motivima,tako i bojama i vrstom materijala.


TKANJE je simbol ta stvaranje sveta.Tri muze iz Grčke mitologije(Kloto,Atropa i Lahesa) su prele životnu nit svih smrtnika i tkale i odredjivale trajanje života i sudbinu.


TKANJE-to su niti koje nas vezuju za prošlost ali vode i u budućnost.To su niti koje daju neslućene mogućnosti i podstiču maštu.


TKANJE je veza sa prošlošću,tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpni izvor inspiracije i saglasje ličnog i kolektivnog iskustva.


TKANJE je mogućnost da se iskoči iz urbane svakodnevnice,da se zagleda u sopstvenu dušu i provlačenjem čunka kroz niti osnove u tkaninu utka i sopstvena emocija,mašta i iskaže individualnost.


TKANJE je stalno traganje i podsećanje modernog čoveka na trajne vrednosti.To je način da se plavetnilo neba,belina oblaka,toplina i sjaj sunca približe savremenom čoveku . 





Napisala bih ja u tom uvodnom delu još dosta toga iz istorijata.Malo o Penelopi,pa o Kolumbu(i on je bio tkač u očevoj tkačnici pre nego što se ukrcao na brod),pa o razbojima zidnim,podnim,stonim,sklopivim….


Pa stavila slike razboja iz svih krajeva sveta jer je prosto neverovatno šta se sve može upotrebiti za izradu predivnih tkanina.


Pisala bih ja puno toga ali moram prvo da savladam ovaj početak.Da zadovoljim nekako taj školski rečnik i prisup temi(nije ni čudo što deca ne vole udžbenike) i sve ono što je lepo i interesantno u tkanju a onda bih prešla na onaj tehnički deo koji možda nije tako interesantan ali je jako važan.


Ubedjena sam da bi mnogo više dece zainteresovala za tkanje na ovaj moj način.





Ali smisliću ja već nešto.Leto je pred nama a ovaj tekst treba da se spremi do avgusta.

 

PROLEĆNO SPREMANJE I ODLUKE

  ručno tkana haljina(unikat)
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.
I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.
Veliko prolećno spremanje.
Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.
Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.
Pogadjate kada i zašto?
Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.
Stvari vadim i klasifikujem:
-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)
-gomila „za po dvorištu i po kući“(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)
-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)
-gomila za bacanje
I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim
da je gomila „za po dvorištu i kući“ najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, „skoro nova i sasvim nosiva“ zanemarljiva a na gomili „za bacanje“ svega nekoliko stvari.
To je značilo ponovno kopanje po gomili „za po kući i dvorištu“ i prebacivanje u gomilu „za bacanje“  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.
Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze“bolje krpice“nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.
 letnja haljina(ručni rad)
Probala sam da obučem neke svoje „bolje krpice“ od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.
Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila“da imam za specijalne prilike“.Znate ono,“mala crna haljina“ i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada…
Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !
Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.
Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.
Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve – tri  odluke :
1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)
2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)
3.Ne čuvam ništa za „da mi se nadje kad smršam“
Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!
Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )
I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.          

haljina od pamuka(ručni rad)                            svečana haljina(ručni rad)

BELO PLATNO – SIMBOL ZA NEVINOST,JEDNOSTAVNOST,SAVRŠENSTVO

  

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se samnom i da su lepe.