ČLANCI O ZANATIMA

VEZ NA DVORU,MANASTIRU ……

 

vezilja

slika Paje Jovanovića

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

 

 BELO PLATNO – SIMBOL ZA NEVINOST,JEDNOSTAVNOST,SAVRŠENSTVO

20141018_130641

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se samnom i da su lepe.

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 

images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

 

 

PROLEĆNO SPREMANJE I ODLUKE

  ručno tkana haljina(unikat)
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.
I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.
Veliko prolećno spremanje.
Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.
Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.
Pogadjate kada i zašto?
Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.
Stvari vadim i klasifikujem:
-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)
-gomila „za po dvorištu i po kući“(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)
-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)
-gomila za bacanje
I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim
da je gomila „za po dvorištu i kući“ najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, „skoro nova i sasvim nosiva“ zanemarljiva a na gomili „za bacanje“ svega nekoliko stvari.
To je značilo ponovno kopanje po gomili „za po kući i dvorištu“ i prebacivanje u gomilu „za bacanje“  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.
Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze“bolje krpice“nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.
 
 letnja haljina(ručni rad)
Probala sam da obučem neke svoje „bolje krpice“ od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.
Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila“da imam za specijalne prilike“.Znate ono,“mala crna haljina“ i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada…
Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !
Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.
Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.
Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve – tri  odluke :
1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)
2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)
3.Ne čuvam ništa za „da mi se nadje kad smršam“
Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!
Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )
I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!Evo uprilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.
  
BELO PLATNO – SIMBOL ZA NEVINOST,JEDNOSTAVNOST,SAVRŠENSTVO

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost.

Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati…a nema se vremena.

A nekada?

Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje…

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se samnom i da su lepe.

 

VEZENI PEŠKIR  – NA DAR   ili    PEŠKIR U NARODNIM OBIČAJIMA

  

Ispričaću vam prvo jednu istinitu priču o peškiru koju sam nedavno čula i koja me je navela na razmišljanje o tom predmetu koji svakodnevno koristimo i ne razmišljajući da je on nekada osim one upotrebne vrednosti imao mnogo veću vrednost.
Ali da se vratim na priču o devojačkom peškiru koji je spasio jednog srpskog vojnika.

Jedne avgustovske noći 1914 god. na padinama Cera u šumi zvanoj Rankovača vodile su se krvave borbe izmedju austrougarske  i srpske vojske.Dva vojnika su od eksplozije granate bila teško ranjena ali su uspeli da dodju do napuštene kuće Tihomira Stevanovića u Tekerišu.

Ujutru su ih tu pronašli austrougarski vojnici koji su lakše ranjenog vojnika ubili a Miletu Milentijevića  koji je bio ranjen u obe noge ostavili da iskrvari.

Mileta je uspeo da udje u kuću gde je našao sanduk sa devojačkom spremom i u njemu dva vezena peškira.Ovim peškirima koje su nekada devojke tkale i vezle za svoju spremu,previo je rane i zaustavio krvarenje .Kasnije su ga pronašli srpski vojnici i odneli do lekara.

Mileta je preživeo rat i uspeo da sačuva jedan peškir koji je odneo u svoje selo.

Posle punih 60 godina,Mileta je sa unukom došao na obeležavanje godišnjice Cerske bitke i poneo sa sobom peškir.

Potražio je i kuću u kojoj je nešao spas ali je saznao da je žena koja je peškir izatkala i izvezla umrla ubrzo posle njegovog ranjavanja.

Peškir se sada nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu i po rečima Svetlanke Milutinović iz ovog muzeja,izatkan je od tankog platna,dugačak oko 1,5 metara , širok oko 50 santimetara a na krajevima je ukrašen čipkom..Na jednom kraju je devojačkom rukom izvezeno„Persa Spajića djevojka“ a na drugom „Dobro jutro ,dobri domaćine.Sretan ti praznik“

O peškirima sigurno ima još mnogo interesantnih priča jer je peškir bio neizostavni pratilac mnogih običaja i imao posebnu vrednost.

Onaj koji se koristio svakodnevno bio je najčešće od konoplje ili pamuka sa poprečnim prugama na krajevima ,malo veza i sa uzanom čipkom.

Ukrasni peškiri koji su krasili ikonu ili stajali iznad umivaonika imali su vezene poruke „Dobro došli dragi gosti“,“Dobro jutro“,“Zdravo svanuli“,“Ruka ruku mije,obraz obadvije“…..Način na koji su ovi peškiri bili uradjeni i uklopljeni uz ostale predmete u kući,govorio je o maštovitosti i ukusu domaćice.

 

 

 

 

Peškiri su najčešće izradjivani od kudeljng,lanenog ili pamučnog,rukom tkanog platna a oni  za posebne namene i od svilenog i ukrašavani vezom,najčešće cvetnog motiva ili geometrijskim motivima.

Simbolična vrednost peškira je posebno značajna.On je i u obredima i u svakodnevnom životu često bio darovan a darodavac je lepotom peškira isticao i svoj društveni status ali i primaoca ovoga dara.

Danas je peškir izgubio svoju nekadašnju vrednost.Kada ga kupujemo bitno nam je uglavnom da ne pušta boju i da ne grebe.

Nekada je peškir bio predmet koji je čoveka pratio od rodjenja do smrti.

Prvi dar koje je novorodjenče dobijalo i u njega se uvijalo bio je peškir „povojnica“.

Za prvo šišanje deteta“srižbu“kum je dobijao peškir na dar.

Peškir je bio i deo devojačke spreme.Njima su se kitila kola kojima je sprema prevožena u novi dom.

Devojka je prosce darovala“ boščalukom“ u kome je pored košulje,čarapa i gaća obavezno bio i peškir.

Čutura kojom se pozivaju svatovi na svadbu kitila se peškirom a najlepši,od tankog pamuka i često protkani svilom i žutom ili srebrnom srmom ,su bili KUMOVSKI i DEVERSKI  PEŠKIR.

Peškire su dobijali i vojvoda,stari svat,vozač mlade i mladoženje.

Peškirom su se kitili i konji,čeze ili fijakeri.

Svekrva je dočekivala mladu sa sitom u kome se pored pšenice,jabuke i cveća ,nalazio i peškir.

Na venčanju se ruke mladenaca vezuju peškirom.

I u pogrebnim običajima je peškir imao značajnu ulogu.

Kada u kući neko umre peškirom se prekriva ogledalo.

U kovčeg se sa pokojnikom obavezno stavljai peškir.

Panaija-kuvano žito,se nosi na poslužavniku koji je prekriven peškirom.

I na crkvenom barjaku i krstu je obavezan peškir.

Peškir se darovao crkvi i kao spomen umrlima ali i za zdravlje.

Kada se diže krov na kući ,pored zelene grane,cveća i flaše pića,majstorima se darovao i peškir.

Peškirom se uvija božićni kolač,daruje položajnik..

Slavski kolač se u crkvu nosi u peškiru.

Verovatno se peškir koristio i u nekim drugim prilikama što zavisi i od kraja i običaja.

I danas se peškir koristi u mnogim običajima ali to nije više isto.Ovi peškiri nemaju ni lepotu ni vrednost onih nekadašnjih u koje je bilo utkano puno ljubavi,nadanja ….

Danas se peškiri(osim onih za svakodnevnu upotrbu) kupuju „zbog običaja“ a da se o samom običaju skoro ništa i ne zna.Kupuju se na brzinu po sastavljenom spisku uglavnom u nekom tržnom centru.

Znam da se vremena i običaji menjaju i ne možemo očekivati da i danas devojke vezu peškire ali napisah ovo da se bar podsetimo .

http://www.starizanatisrbije.rs

Једно мишљење на „ČLANCI O ZANATIMA

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>