О Milica Djokic

Živim u kući sa dvorištem na periferiji Beograda sa mužem koji me podržava sa beskrajnim strpljenjem u mojoj ljubavi prema tkanju i starim zanatima.Sa nama živi i jedan razmažen i posesivan pas(ženka Džek Rasel terijera). Imam razuman broj rodjaka,komšija i prijatelja sa kojima se družim i kada za vidjanje nema neposrednog razloga, nego onako iz zadovoljstva. Volim svoje dvorište,cveće, vrapce,miris lipe,jasmina, pokošene trave. Volim da kuvam i mesim (ali ne baš svaki dan) Volim slatkiše ,naročito čokoladne. Volim da šijem,pletem,vezem,crtam, čitam knjige,da cunjam po internetu,da se družim na FB sa ljudima koje sigurno ne bih upoznala da nije interneta. Volela bih da sam tehnički pismenija i da mogu bolje da baratam blogom i sajtom koji postavljam.

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

 

vezilja

slika Paje Jovanovića

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

vezilja

slika Paje Jovanov

https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

ŽENA PREDUZETNIK U SRBIJI

žena preduzetnik

poslovna žena

Ako si žena i hoćeš da budeš preduzetnik a živiš u Srbiji ,moraš da znaš da se upuštaš u veliku avanturu.

Prema podacima Američke asocijacija žena preduzetnika “uspešna žena” je:

 Visoko obrazovana, fleksibilna, žena visoke socijalne inteligencije i komunikacijskih sposobnosti. Žena koja je smela i pomalo ekstravagantna, kontrolisanih emocija i čvrstog stava!

Znam da ja ne živim u Americi ali lepo zvuči a dosta uslova i ispunjavam.

Vidim da se i kod nas sve više piše o tome kako treba povećati broj žena preduzetnika i kako se radi na tome.

Pre neki dan u Kuriru pročitam da se od državnih institucija spremaju bolji uslovi za pripadnice lepšeg pola i povoljniji ambijent za preduzetništvo u Srbiji.

Ohrabrena ovim vestima procunjam malo internetom da se informišem kao visoko obrazovana žena visoke socijalne inteligencije i nadjem  JAVNI POZIV!

Da.Nacionalna agencija za regionalni razvoj je raspisala javni poziv za dodeluBESPOVRATNIH SREDSTAVA po Projektu podrške ženskom preduzetništvu u 2015 god.

Sa puno optimizma krenem da čitam koji su uslovi za dobijanje ovih sredstava i vidim da je osnovni cilj  projekta razvoj ženskog preduzetništva u smislu povećanja broja žena u biznisu,veće vidljivosti uspešnih žena – preduzetnica ,jačanje motivacije za unapredjenje poslovanja,a sve to kroz davanjebespovratnih finansijskih sredstava.

Ohrabrena i prijatno iznenadjena onim što sam pročitala ,počnem da čitam i uslove.

Tu vidim da pravo na dodelu sredstava imaju mikro,mala i srednja preduzeća u vlasništvu žene  i žene preduzetnici ako im je pretežna delatnost registrovana u Agenciji za privredne registre

proizvodna,uslužna ili preradjivačka.

Super! Za sada sve ispunjavam.

Čitam dalje.

Potrebno je da sam u zadnje dve godine uspešno poslovala,da redovno izmirujem porez i plaćam ostale dažbine,da nisam u prethodne dve godine dobijala ovakav vid pomoći.

Zaključim da je i to u redu.

Potrebno je da sa sajta skinem i popunim nekih 7 ili 8 orazaca,popunim prijavu,priložim potvrde na koje platim takse  … i onda mi pažnju privuče obrazac BAZA SERTIFIKOVANIH KONSULTANTSKIH KUĆA.

To ustvari i nije obrazac već spisak konsultantskih kuća koje su stručne za (citiram):

„Консултант – општи пружалац услуга ,

Консултант специјалиста за менаџмент људских ресурса и односе са јавношћу

Консултант специјалиста за стицања CE знака; успостављања система квалитета и заштите безбедности и здравља ,

Консултант специјалиста за систем менаџмента ,

Консултант специјалиста за систем менаџмента ,

Консултант специјалиста за стандардизацију…..“

E,sad se baš udubim u čitanje materijala i zaključim da ja u zavisnosti od toga u šta bih uložila novac,trebam da izaberem jednu od ovih konsultantskih kuća da mi urade projekat koji im ja ODMAH plaćam, pa ako imam sreće i dovoljno bodova(postoji sistem bodovanja prijavljenih preduzetnika) i budem izabrana,Nacionalna agencija će mi refundirati do 65% od ukupnog iznosa opravdanih troškova projekta bez PDV .

Sredstva će mi refundirati nakon završetka projekta i dostavljanja dokaza o završenim aktivnostima i izmirenju svih finansijskih obaveza proisteklih iz projekta i to u aprilu 2016 god..

Kad  sam u čitanju stigla dovde,osetila sam kako sve slabije kontrolišem emocije što se kosi sa onom američkom definicijom uspešne poslovne žene.

Pokušala sam da o ovome razmišljam pozitivno.

Pomoć,odnosno novac treba dati onima koji ozbiljno rade što znači da su registrovali radnje ili radionice,uredno izmiruju obaveze prema državi i hoće da unaprede poslovanje.To znači da imaju i novac koji su za to odvojili a država im pomaže tako što im preporučuje stručne ljude koji će im uraditi projekte a kasnije ti država nadoknadi 65%(bezPDV) od sredstava koje si uložio.

To mu dodje skoro duplo jeftinije nego da sam sve plaćaš a posao su dobili i ti koje ti je država preporučila.Znači dupla dobrobit!

Istina,bolje bi bilo da si na listi tih konsultanata jer pare dobiješ odmah a nigde ne videh da moraš i da ih vratiš ako projekat ne bude uspešan.

Znam da će mnogi reći da u svakom poslu moraš da računaš na rizik i da imaš deo zarade koji ćeš da ulažeš u dalji razvoj posla.

Možda je ovo poziv koji važi samo za one koji su već jako uspešni ali se pitam što bi se oni baktali sa popunjavanjem svih ovih obrazaca i pribavljanjem potvrda ,za pare koje su za USPEŠNU firmu sića?

Na početku sam rekla da mislim da sam , fleksibilna žena visoke socijalne inteligencije u šta počinjem da sumnjam jer ovde nisam uspela da shvatim suštinu.

I dalje mislim da sam pomalo ekstravagantna,ali POMALO i ne dovoljno da se upustim u ovu avanturu.

Kontrolisaću svoje emocije  i  držaću se čvrstog stava!

Ako hoćeš da budeš uspešna poslovna žena u Srbiji, bez obzira na profil svog posla i visok stepen stručnosti ,svoju bitku moraš da vodiš sama.Tako će ti svaka pobeda biti mnogo draža i značajnija.

Prestani da čitaš oglase i javne pozive ako hoćeš da zadržiš pozitivan stav prema životu.

Drži se one narodne „U se i u svoje kljuse“.

HRAST – DRVO BOGA PERUNA

20p3r0k

 

Pročitah danas da je noćas posečen stari hrast.

Hrast je bio prepreka za izgradnju koridora i sada je ta prepreka uklonjena.Uzaludni su bili protesti,peticije i priče o tome kakvo značenje je taj hrast imao.

Znam da je sada besmisleno pričati o vekovnim verovanjima ljudi vezanim za drveće ali ću ipak napisti ono što ja znam.Možda i nije baš besmisleno jer ima još hrastova u Srbiji koji mogu zasmetati.

Ne znam da li oni koji su doneli odluku da se hrast mora poseći,za Božić u svoju kuću unose Badnjak.Verujem da ga unose jer oni,zaboga poštuju običaje svog naroda.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

Seča Badnjaka

Ne znam da li su se ikada zapitali zašto se baš grančice hrasta unose kao Badnjak.

Verovatno nisu jer njih te stvari i ne interesuju.Oni to rade ,ne zbog tradicije već zbog mode.

A svi stari narodi (Sloveni,Gali,Kelti,Rimljani i Grci) su veoma cenili šume i stabla.Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su poštovali hrast.

hrast-drvo zapis

Hrast star 600 godina koji je posečen kod Savinca

Kod  Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Za mnoge narode,pa i za Srbe,drvo je bilo stan božanstva.Drvo  po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka na potomke.

Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta – donji svet.

Smatra se da nas koren stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim generacijama.

Za neke od njih drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji hram, a njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi.

Staroslovenski narodi, kao  i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih  naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne čudi da grom prema verovanju  najčešće udara baš u hrast.

hrast - drvo u kojem stanuje božanstvo

hrast – drvo u kojem stanuje božanstvo

Dolaskom na Balkan, stari  Sloveni  su doneli i svoje razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Narod je smatrao svetim  pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile.

Bilo je zaštićeno  a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sečenje stabla i  grana. Po narodnom vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom.

Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se krošnji povremeno skupljaju dobre vile.

To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda.

Verovalo se  da će  onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti neko zlo.

žir

žir

Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće.

Hrast je u starim indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika.[1] Hrast je sveto drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva.[1] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[1] U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova – zapisa.

Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, treba pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast .

badnjak

badnjak

 

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena.

Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju.

Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca.

Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja.

Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom,maže medom.

Prilikom seče badnjaka domaćin  mora da  ćuti I da ga odseče  jednim zamahom sekire ili sa tri .

Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, štala, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana.

HRAST - DRVO BOGA PERUNA

seča Badnjaka

 

Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu.

Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem.

Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…»

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Konstantin Porfirogenit je  sredinom X veka  pisao o slovenskom poštovanju hrasta i kaže da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.

I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama.

Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega.

Kod Srba, hrast je  veoma često su imao ulogu zapisa.

Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve za vreme  praznika. Taj hrast, na kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je  skoro svako naselje  a pojedine velikeporodice su imale svoje zapise na imanjima.

Urezani krst je stajao na zapadnoj strani „zapisa“, tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.

Hrast sa urezanim krstom

Hrast sa urezanim krstom

Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive sa usevima od oluje i grada. Zato  ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.

Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti:

Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika;

Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće.

Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta.

Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

Oduvek je važilo nepisano pravilo  da se sa ovih stabala ZAPISA ne sme skinuti nijedna granica,plod,kora –ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti,već on mora sam od sebe da izumre kao čovek.

Ko povredi ili uništi Zapis,ne može izbeći božju kaznu.Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre cela porodica.

 

hrast - zapis

hrast – zapis

U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je „zapis“. Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, sigurno je da je hrast sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne simbolike koja se očuvala i do danas i koju treba sačuvati i za buduća pokolenja.

Hoćemo li u tome uspeti?

PIROTSKI ĆILIM -UMETNIČKO DELO

 

490x370_Cilim-1

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

images (1)

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboMnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

images

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

10169328_693544310757016_6148388079139051075_n

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako su nastale.

Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja muškom detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu “ štiti od loših pogleda“.

Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu.

Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik”(procvetali kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove.

Venac sa vraškim kolenima štiti od loših namera, da đavo prebije nogu.

Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje deteta ili za stupanje u brak.

Kornjača ili željka predstavlja kornjaču koja se sporo kreće i dugo živi pa se radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

300px-Pirot_kilim_serbian_rug
Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je „batal“ koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

ZANATLIJE I ZANATI – NEKAD I SAD

 

sve-sve-ali-zanat-v

Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari……

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće…..ali ima robe iz uvoza .

Ulica-,-buvljak23.okt

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji.

Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :
dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.

                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.

Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

O prepravkama ili o „nasledjivanju“ garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

– roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

– većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

– nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje

– deca odbijaju da nose nešto staro 970974_10151737111639320_542722528_n

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to „modiranje“mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

 

992928_10151735310489320_1061451493_n

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.
Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati.

11138603_10153229903039320_3798746346712548010_n
Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari.

Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.
Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

28l9y1c
Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo „mušterija je uvek u pravu“ .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i „teška vremena“a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija.

Bila je to kompletna i potpuna usluga.

Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od „Beograd kojeg više nema“)

DUBOREZ -UMETNOST U DRVETU

ram za ikonu

                           

Duborez je jedna od najstarijih  i najrasprostranjenijih umetnosti na svetu a danas je to zanat koji je skoro nestao sa ovih prostora.

 

                  

drvena kutija

drvena kutija

 

Za duborez su potrebne vešte ruke,puno strpljenja i pažnje i naravno,puno ljubavi prema zanatu.

Do finalnog proizvoda u duborezu  se dolazi kroz nekoliko faza:

priprema drveta,crtanje mustre,isecanje kontura testericomi konačno sama izrada duboreza.

sto od orahovine u duborezu

Za izradu duboreza se najviše koriste vrste drveta koje imaju ravnomernu i finu strukturu kao što su:orah,mahagoni,lipa,šljiva,hrast,bukva,jasen.

Drvo se obradjuje uz pomoć alata: dleta  različitog  profila koje majstor sam oštri, čekić od tvrdog drveta, razne stege i stabilan sto ili tezga.

Od pratećeg pribora koriste se razne turpije za drvo, testerice, profilno prirodno kamenje za oštrenje.

Za kvalitetan duborez neophodan je plan koji obuhvata pripremu drveta, crtanje mustre, isecanje kontura testericom i samo deljanje dletima i drvenim čekićem po kvalitetnoj fosni ili ramu za ogledalo i sliku.

Mnogo  više vremena je potrebno za pripremu nego za  sam rad.  Majstor uvek mora da uči i da ulaže u alat a koliko je sati rada utrošio na neki motiv i proizvod(za ramove za ogledala,slike I ikone, razne elemente za enterijere, kutije,satove….)često ni sam ne zna.

ram za sliku

ram za sliku

 

Najrazvijeni slovenski duborez bio je u domaćoj radinosti tako što se našao kao ukras na velikom broju predmeta koji su se upotrebljavali svakog dana. Arheološki kao i istorijski podaci govore da je duborez postojao kao umetnost.

 

GRB SRBIJE

GRB SRBIJE

drveni krst

drveni krst

ikona Sv.Petke

Ikona Sv.Petke u duborezu

Na Kosovu i Metohiji se u monaškim zajednicama razvila i ova delatnost. U Svetim Arhangelima kod Prizrena radi se sitni duborez izuzetne vrednosti a u dečanskoj duborezačkoj radionici nastali su ikonostasi za hramove manastira i crkava širom zemlje i sveta.

Kada se radi o monasima, u duborezu i u ikonopisu uopšte, postoji tendencija da se vraćaju  vrednostima i  ukusu iz doba Nemanjića, naravno ne kopirajući u potpunosti to nego ga koristeći kao neki putokaz.

TKANJE I TKANINE

Pre neki dan su me zvali iz jedne škole koja hoće da svoje djake upozna sa tradicijom i starim zanatima.Predložili su mi da napišem tekst o tkanju i program za radionicu.


Stvarno sam se obradovala kada sam čula da neko hoće deci da pruži mogućnost da se upoznaju sa nečim lepim i kreativnim,da probaju da svojim rukama naprave tkaninu kakvu niko nema.Da nešto iz svoje glave učine vidljivim i opipljivim.





Bacim se ja u razmišljanje kako da deci pre nego što se odluče da sednu za razboj približim ovaj za mene divan zanat ali mi u daljem razgovoru profesori  rekoše da tekst mora da bude edukativan.


- Dobro,to je normalno.Mislim ,tekst mora da bude edukativan jer nekoga trebam da naučim nečemu.Ali se ispostavilo da pojam „Edukacija“  ne shvatamo na isti način.Ustvari,nisu se oni meni mešali u onaj tehnički deo edukacije ali su tražili da tekst započnem sa istorijatom tkanja i da to bude ozbiljan tekst jer trebaju da na osnovu toga teksta i programa dobiju donaciju za radionicu.

I tu sada počinju moje muke.


Kako da o nečemu što toliko volim i što pruža nebrojene mogućnosti za prenošenje svoje mašte u stvarnost, pišem na suvoparan način?


Kako da zainteresujem neko dete da sedne za razboj ako tekst o tkanju počinje ovako:


Tkanje je izrada tkanine ukrštanjem niti osnove(uzdužne niti) i potke(poprečne niti) na razboju.


To je jedan od najstarijih zanata koji ima dug istorijski razvoj i značenje u životu i razvoju čoveka. 


Prema zvaničnim podacima najstarije tkanine potiču još iz mladjeg kamenog doba(Egipat)i sa nalazišta nordijskog bronzanog doba.


U drugom milenijumu se proizvodnja tkanina razvijala na dalekom istoku,a od srednjeg veka u Vizantiji i Evropi.


 Na razboju su tkali i robovi pre 2000 godina a u  kasnom feudalizmu dolazi do naglog širenja tkanja na ručnim tkačkim razbojima.


Na razboj se stavlja osnova i to na osnovin valjak a niti prolaze kroz ničanice koje se nalaze na „listovima“  koji prave zev osnove.


Listovi se pomiču pomoću vodiča koji su spojeni sa podnožjem razboja a ispred listova je brdo kroz koje se takodje provlače niti osnove.


Brdom se nabija gotova tkanina na robni valjak a potka se namotava na čunak i provlači kroz zev osnove.





Ovo je malo monotono,suvoparno i možda dosadno,zar ne?


Ja stvarno ne poznajem ni jedno dete a ni odraslu osobu koja bi nastavila da čita ovakav tekst a kamo li da poželi i da sedne za takvu spravu.


O tkanju može da se piše na više načina.Evo kako bi onaj ko stvarno voli tkanje i kreativnost koju razboj pruža(kao ja,na primer) započeo tekst o tkanju:


TKANJE je magijska reč sa mnogo značenja.Tkati se može mislima,bojama,osećanjima,u prostoru i u odnosu sa ljudima.


TKANJE je stvaranje.Preplitanjem niti osnove i potke,koristeći motive iz prirode oko sebe i sopstvena osećanja,snove i maštu,tkalja u svakom izatkanom predmetu ostavlja i trag svoga postojanja,što je iskonska potreba svakog čoveka.


TKANJE je univerzalni govor svih naroda sveta od praistorije do danas,jer svaka tkanina nosi u sebi obeležja kraja u kojem je nastala,kako motivima,tako i bojama i vrstom materijala.


TKANJE je simbol ta stvaranje sveta.Tri muze iz Grčke mitologije(Kloto,Atropa i Lahesa) su prele životnu nit svih smrtnika i tkale i odredjivale trajanje života i sudbinu.


TKANJE-to su niti koje nas vezuju za prošlost ali vode i u budućnost.To su niti koje daju neslućene mogućnosti i podstiču maštu.


TKANJE je veza sa prošlošću,tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpni izvor inspiracije i saglasje ličnog i kolektivnog iskustva.


TKANJE je mogućnost da se iskoči iz urbane svakodnevnice,da se zagleda u sopstvenu dušu i provlačenjem čunka kroz niti osnove u tkaninu utka i sopstvena emocija,mašta i iskaže individualnost.


TKANJE je stalno traganje i podsećanje modernog čoveka na trajne vrednosti.To je način da se plavetnilo neba,belina oblaka,toplina i sjaj sunca približe savremenom čoveku . 





Napisala bih ja u tom uvodnom delu još dosta toga iz istorijata.Malo o Penelopi,pa o Kolumbu(i on je bio tkač u očevoj tkačnici pre nego što se ukrcao na brod),pa o razbojima zidnim,podnim,stonim,sklopivim….


Pa stavila slike razboja iz svih krajeva sveta jer je prosto neverovatno šta se sve može upotrebiti za izradu predivnih tkanina.


Pisala bih ja puno toga ali moram prvo da savladam ovaj početak.Da zadovoljim nekako taj školski rečnik i prisup temi(nije ni čudo što deca ne vole udžbenike) i sve ono što je lepo i interesantno u tkanju a onda bih prešla na onaj tehnički deo koji možda nije tako interesantan ali je jako važan.


Ubedjena sam da bi mnogo više dece zainteresovala za tkanje na ovaj moj način.





Ali smisliću ja već nešto.Leto je pred nama a ovaj tekst treba da se spremi do avgusta.

 

PROLEĆNO SPREMANJE I ODLUKE

  ručno tkana haljina(unikat)
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.
I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.
Veliko prolećno spremanje.
Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.
Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.
Pogadjate kada i zašto?
Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.
Stvari vadim i klasifikujem:
-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)
-gomila „za po dvorištu i po kući“(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)
-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)
-gomila za bacanje
I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim
da je gomila „za po dvorištu i kući“ najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, „skoro nova i sasvim nosiva“ zanemarljiva a na gomili „za bacanje“ svega nekoliko stvari.
To je značilo ponovno kopanje po gomili „za po kući i dvorištu“ i prebacivanje u gomilu „za bacanje“  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.
Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze“bolje krpice“nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.
 letnja haljina(ručni rad)
Probala sam da obučem neke svoje „bolje krpice“ od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.
Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila“da imam za specijalne prilike“.Znate ono,“mala crna haljina“ i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada…
Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !
Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.
Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.
Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve – tri  odluke :
1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)
2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)
3.Ne čuvam ništa za „da mi se nadje kad smršam“
Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!
Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )
I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.          

haljina od pamuka(ručni rad)                            svečana haljina(ručni rad)