О Milica Djokic

Živim u kući sa dvorištem na periferiji Beograda sa mužem koji me podržava sa beskrajnim strpljenjem u mojoj ljubavi prema tkanju i starim zanatima.Sa nama živi i jedan razmažen i posesivan pas(ženka Džek Rasel terijera). Imam razuman broj rodjaka,komšija i prijatelja sa kojima se družim i kada za vidjanje nema neposrednog razloga, nego onako iz zadovoljstva. Volim svoje dvorište,cveće, vrapce,miris lipe,jasmina, pokošene trave. Volim da kuvam i mesim (ali ne baš svaki dan) Volim slatkiše ,naročito čokoladne. Volim da šijem,pletem,vezem,crtam, čitam knjige,da cunjam po internetu,da se družim na FB sa ljudima koje sigurno ne bih upoznala da nije interneta. Volela bih da sam tehnički pismenija i da mogu bolje da baratam blogom i sajtom koji postavljam.

PRIČA O KREČU,KREČANAMA I KREČARIMA

 

krečana

krečana

Znam da će većina vas kada vidi ovaj naslov pomisliti „Priča o kreču?

Kakva može biti priča o kreču?“

I meni su u školi lekcije o kreču ,sa svim onim formulama,bile neinteresantne ali ja ovde neću pominjati ni formule ni istorijat ni dosadne podatke.
Pa o čemu ću onda pričati?
Pričaću o tome kako se kreč pravio nekada a negde se,istina retko ,i danas pravi i gde se sve koristi.
Moje interesovanje za kreč se javilo nedavno kada je mojoj prijateljici bio potreban negašeni kreč ali onaj koji je pečen isključivo na drvima .Od tog kreča je trebala da pravi krečnu vodu i koristi je kao lek.
Počela sam da tražim kreč misleći da ću ga lako naći a tako sam shvatila da o kreču može da se ispriča više priča.

                                          Dobijanje kreča

Moram ipak da počnem od dobijanja kreča.

Možda reč „dobijanje“ nije adekvatan izraz jer se kreč ne dobija .Proizvodnja kreča je težak fizički posao za koje je potrebno i znanje.

Najteži deo posla je zidanje krečane jer se svaki kamen ručno ugradjuje.

Za jednu krečanu od koje se dobije 5 ili 6 tona negašenog kreča, potrebno je oko osam tona kamena krečnjaka i oko 25 kubika drveta.

Krečana se obično pravila u nekoj uvali ili vrtači i to tako što se u sredinu zabode kolac pa se uz pomoć kanapa  iscrta krug i tako odredi veličina krečane.

                                            Izgradnja peći

 

izgradnja krečane

izgradnja krečane

 

Pošto je odredjena širina jame(dva do tri metra) odredi se i dubina (poluprečnik kruga).Ova rupa se zatim oblaže kamenjem (temeljcima) sve do ploče,na kojoj se prave vrata za ubacivanje drveta a na suprotnoj strani se prave vrata za izbacivanje žara i pepela.

Otesani kamen se redja u obliku svoda a sredina se zatvara kamenom u obliku piramide.

Na oko 50 do 60 cm od kamenog zida u zemlju se zabijaju dugački kočevi oko kojih se plete plot a izmedju zida i plota se nasipa zemlja i sitno kamenje .To je košuljica koja sprečava dotok hladnog vazduha koji bi usporio pečenje kreča.

Na kraju se u krečanu stavlja „tovar“ ili krupno kamenje. Krupno kamenje u krečani ređa se u obliku zaobljene kupe koja mora biti visoka onoliko koliki je prečnik rupe.

Na kraju se sve pokrije slojem zemlje od oko 30 cm a oko krečane se kopa kanal koji ako padne kiša ,odvodi vodu dalje od krečane.

 

iskop kamena

iskop kamena

 

                                                      Pečenje

pečenje kreča

pečenje kreča

Kada su izvršeni svi pripremni radovi donose se drva (bukova)za pečenje i peć se pali.

Od tog trenutka krečari skoro da i ne spavaju jer vatra nikako nesme da se ugasi.Smenjuju se oni tako na svakih 5 sati jer ne može dugo da se izdrži pored peći u kojoj je temperatura od 1.000 do 1.800 stepeni Celzijusovih.

Vatra se loži neprestano i pečenje traje obično oko 40 sati  a kada kamen počne da se pretvara u kreč,krečana se zatrpava crvenim kamenom koji u njoj održava visoku temperaturu.

Posle hladjenja raspliće se plot i sklanja zemlja kako bi se došlo do kreča.

 

hladjenje kreča

hladjenje kreča

Tako je dobijen negašeni kreč i priča o kreču može da počne.
                                                  Gašeni kreč

Negašeni kreč je u obliku grudvi a gasi se tako što se u sanduk za gašenje sipa odredjena količina negašenog kreča pa se onda nalije voda a to se radi pažljivo jer dok se raspada i gasi,kreč razvija temperaturu od oko 150 stepeni Celzijusa.

Gašeni kreč se koristi u          gradjevinarstvu,poljoprivredi,medicini,kozmetici,domaćinstvima..

                                                    Krečenje

 

krečenje stana

krečenje stana

 

Jeste li primetili da i danas svi koriste izraz „krečenje stana“ iako retko ko stvarno koristi pravi kreč?

Ipak,onaj kome je stalo do ekološki zdravih materijala ,pogotovu u stanu u kome živi,stvarno kreči!

Ako se kreči pravim krečom ,mora se krečiti u dva sloja a u prvi sloj se obavezno stavlja pesak.Pretpostavljam da to ima veze sa vezivanjem za podlogu mada mi moler koji je kod nas krečio nije znao da kaže zašto.

U drugi sloj se može dodati toner za disperziju ali se mora dodati više tonera i napraviti jača  boja jer izbledi kad se osuši.

 

                                          Živi kreč čisti štale i bunare

 

štala

štala

 

Ne,nije šala.Kreč je odlično dezinfekciono sredstvo i nekada se u seoskim domaćinstvima koristio za krečenje štala,svinjaca i kokošinjaca.

Koristili su ga i za dezinfikovanje vode u bunarima,bacali su isitnjen na njive ili u jame sa uginulom stokom.

Posle velikih poplava pre par godina ,negašeni kreč je bacan i po njivama i po barama iz kojih se voda dugo nije povlačila ali pod stručnim nadzorom a ugašenim krečom poljoprivrednici i sada kreče stabla u svojim voćnjacima i tako ih štite i od insekata i od glodara.

 

                                   Kuvate li slatko od šljiva ili kajsija ?

 

slatko od šljiva

slatko od šljiva

 

Mislim da svaka domaćica koja kuva slatko od šljiva,zna da joj je neophodan kreč.

Recepata ima različitih ali je kreč neophodan.Krečna voda u koju se spuštaju oljuštene šljive pomaže da šljive ostanu cele i čvrste.
Recept za slatko od šljiva

Potrebno:
– 1 kg šljiva

– 1 kg šećera

– 1 limun koji se opere i iseče na kolutove

– 250 grama kreča

– 4 litra vode

Priprema krečne vode:

250 grama negašenog kreča se rastvori u 2 litra vode pa se doda još 2 litra vode.To se promeša i ostavi da se voda izbistri.Onda se krečna voda pažljivo odlije i u nju se stavljaju oljuštene šljive iz kojih su izvadjene koštice.

Priprema slatka

Šljive se oljušte,izvade im se koštice i stave se u krečnu vodu u kojoj odstoje oko 1 sat nakon čega se stavljaju u djevdjir,ocede i dobro isperu.
U medjuvremenu ste ušpinovali šećer sa malo vode i kada se dobije gustina meda u šerpu se spuštaju šljive i dodate kolutove limuna.Ako volite,u svaku šljivu možete na mesto gde je bila koštica da stavite polovinu jezgra oraha.
Šljive se onda kuvaju(bez mešanja) i kada vidite da je kuvanje gotovo,šerpu skidate sa šporeta,pokrivate je vlažnom krpom a kada se sasvim ohladi sipate u tegle.

 

                                            Kreč u farmaciji

Da,krečno mleko se i danas koristi u farmaciji protiv svraba od ujeda insekata i kod zasušivanja krastica kod boginja a koristi se i za negu bebine guze.Jednostavno je za upotrebu i nema neželjena dejstva.

Ako ga koristite zbog ujeda insekta ili alergije,najbolje je da ga stavite direktno na ta mesta i ostavite par sati da deluje.Može se njime namazati i celo lice ali se najpre mora očistiti a bočica sa krečnim mlekom promućkati pa kad se mleko lepo sjedini,naneti ga na vatu ili gazu i njime premazati lice.

Eto,opisala sam kako su ljudi nekada i to vekovima pravili kreč a ovaj zanat je kao i svaki drugi imao svoje specifičnosti u zavisnosti od geografskih osobina sredine  ali i od razvoja nauke i industrije.

Ovaj stari zanat  koji se prenosio sa kolena na koleno u mnogim porodicama ,skoro da više i ne postoji a majstora krečara je sve manje ali kreč je i dalje tu i pored novih i jeftinijih materijala i savremene tehnologije.

Sada se proizvodi u savremenim krečnim pećima ali se i dalje proizvodi.

 

 

KORPARI – STARO I RETKO ZANIMANJE

 

stolica od vrbovog pruća

stolica od vrbovog pruća

Volite li proizvode od pruća?

Ja prosto ne mogu da im odolim.

Još kao dete sam pokušavala da uplićem grančice i napravim nešto sama,ali ti su pokušaji,naravno,bili bezuspešni.

Na vašarima (Obrenovac i Šabac) redovno obilazim štandove sa proizvodima od pruća i divim se korpicama i stolicama koje su tako udobne i savršene za odmaranje,sedenje,leškarenje….

Dugo sam mislila da se korpe i sve druge lepe stvari pletu od žalosne vrbe jer sam samo tu vrbu prepoznvala a onda sam na obali Save videla velika stabla vrbe čije grane nisu visile kao one kod žalosne vrbe a i neko „grmlje „za koje su mi rekli da je ustvari vrba.

Od jednog korpara sam saznala da se za pletenje u korparstvu najviše koristi crvena vrba i da ona najčešće raste u rečnim dolinama i na šljunkovitim nanosima ali da se ona sadi i gaji za potrebe ovog zanata.

 

crvena vrba

crvena vrba

 

A znate li koliko je truda,rada i umeća potrebno da se izradi jedna korpa?

Jedan iskusni korpar mi je rekao da u zavisnosti od toga kakva je korpa,treba i do 6 sati intezivnog rada ,odnosno pletenja.

Korparstvo je težak zanat i ubraja se u muške zanate jer da bi se došlo do sirovine(vrbe),treba prvo zemlju obraditi, pa vrbe zasaditi,pa okopavati ,kositi…

Početkom XX veka je u Srbiji ,korparstvo bilo veoma razvijeno i to najpre ,kao i većina zanata,u vidu domaće radinosti.

Kao osnovna sirovina korišćena je crvena vrba koja raste na proplancima ,voli vlažno zemljište,ima gipke i savitljive grane i brzo pušta korenje.Od toga na kakvom zemljištu raste,zavisi i kakav će biti kvalitet vrbe jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo ali se takvo drvo teže plete.

Posle sađenja, pruće se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe,ali iako se kaže da „vrba raste kao iz vode“ ima tu dosta posla.Najvažnije je da zemljište na kome se vrba gaji bude bez korova.

    -   Košenje vrbe                             

U kasnu jesen,kad opadne lišće,počinje košenje vrbe.Nekada se kosilo ručno,pomoću „kosira“ a danas je mnogo lakše jer se kosi traktorskom kosilicom.

Kad se pokosi dovozi se kući u dvorište i odmah se klasifikuje po dužini i kvalitetu i vezuje u snopove a onda nastupa težak i prljav posao.

 

priprema vrbe

priprema vrbe

 

  -    kuvanje pruća i ljuštenje

 Kuvanje se obično vrši u velikim kazanima na otvorenom prostoru.

Pruće se stavlja u hladnu vodu i kuva od 6 do 8 sati a ponekad čak i 12 sati uz nalivanje vode.

Nakon kuvanja pruće se hladi a onda se počinje sa ljuštenjem kore sa pruća.

Iako se danas to ne radi ručno već postoji mašina koja skida koru,ipak je za ovaj posao potrebna snaga.

Pošto je pruće oguljeno ponovo se klasifikuje i odredjuje mu se namena pa se ponovo suši.

     – Sušenje

Za sušenje je bitno da se pruće ne nalazi direktno na suncu.Posle par dana sušenja izvrši se proba.Ako prut pri savijanju pukne znači da je konačno sve spremno za pletenje i da počinje najlepši deo posla.

 

sušenje vrbe

sušenje vrbe

 

 –  Pletenje

Pletenje je onaj najlepši deo posla kada se mašti da na volju ali je pored lepote važna i čvrstina koja se postiže jakim preplitanjem.

Kuvano i suvo pruće se pre pletenja korpi potopi bar sat vremena u hladnu vodu koja mu privremeno vraća elastičnost ali  ako pletenje potraje,pruće treba češće namakati jer se brzo suši i onda lako puca.

.

pletenje korpe

pletenje korpe od vrbovog pruća

 

Kod pletenja korpe  korpar najčešće sedi na niskoj klupi i pletenje počinje od dna ka gornjem delu ,a korpu završava izradom ručki.

 

pletenje korpe od vrbovog pruća

pletenje dna korpe

Korpari često koriste i različite drvene kalupe za svaki proizvod.

U pletenju se koristi celo pruće ali se pruće može i rascepiti po dužini spravom od drveta koja se zove cepač i koja cepa prut na tri dela.Tako se dobijaju tanke trake koje se zovu vitre.Ove trake se prilikom pletenja drže izmedju kolena i njima se najčešće obavijaju drške ili spojevi na korpama i nameštaju a mogu da služe i za pletenje ali osnovni kostur mora biti od punog pruća.

  –  Završna obrada

Kada završi ceo predmet korpar započinje završnu obradu.Danas to uglavnom znači da se predmet farba,lakira i često ukrašava dekupažom.

Meni je najlepši ,naročito nameštaj,u prirodnoj boji.

Farbani mi ne deluje toplo i prirodno mada neke kombinacije bele boje i šarenih jastuka  mogu lepo da izgledaju i u savremenom stanu.

 –  Čuvanje pruća

Dešava se da korpar ne upotrebi svo osušeno pruće već ga čuva za kasniju proizvodnju.

Ako je pruće neoljušteno može se upotrebiti ( posle pripreme) i nakon godinu dana a ako je skuvano ,oljušteno i prirodno osušeno,može da čeka na pletenje mnogo duže.

   -Šta se koristi u mojoj kući

 

polica za knjige

polica za knjige

moja pletena korpa

korpa od vrbovog pruća za moga psa

poslužavnik

poslužavnik

korpica za hleb

korpica za hleb od vrbovog pruća

flaša za rakiju

flaša za rakiju

pletena korpa

pletena korpa

kofer od vrbovog pruća

kofer od vrbovog pruća

 

I da Vas pitam sada kada ste (ako ste) sve ovo pročitali,da li mislite da je korpa od pletenog vrbovog pruća stvarno skupa?

PETLJA PO PETLJA I GOTOV ŠAL,KAPA,DŽEMPER ……

th (1)

Zima već prolazi a ja još pletem i to mi prija.

Verovatno ste i vi pročitale članak o pletenju koji je nedavno objavljen  i u kojem se tvrdi da je naučno dokazano da je pletenje misaona praksa meditacije i koncentracije i da je nerologija priznala pletenje za novu jogu za mozak.

Kažu da pletenje smanjuje nivo stresa i anksioznosti,smiruje i doprinosi osećaju ravnoteže pa se ubrzo osete pozitivne promene u različitim oblastima života.

Kad malo razmislim zaključujem da je ovo uglavnom tačno ali kada sam kao dete počela da učim pletenje,to sigurno nije bio moj motiv.

Nisam tada znala ni za stres ni za anksioznost ali me je privlačila mogućnost da samo uz pomoć dve igle od klupčeta vune napravim nešto lepo.

Pošto sam još u detinjstvu bila malo „na svoju ruku“,odbijala sam da mi neko pokae kako se plete pa sam uzimala mamine „enske časopise“ ,gledala slike,čitala uputstva i petlja po petlja isplela sam sebi prsluk.

Da,bila sam prilično samouverena i nisam htela da pletem šal ili nešto tako jednostavno nego sam odmah krenula sa  modelima gde se petlje“ oduzimaju“.

Ovaj članak koji sam pomenula,naterao me je ne samo da se setim svog početničko pletenja već sam pomislila i na one žene koje su pre stotinak godina plele.One takodje nisu znale šta je to anksioznost i stres ali su, uglavnom zimi i to u društvu provodile mnoge večeri pletući.

Te večeri su i za njih bile prijatne ali one nisu mogle da jednostavno odu do prodavnice  i izaberu vunu koja im po boji i debljini odgovara pa da samo sednu i počnu ovaj opuštajući i kreativan posao.

OBRADA VUNE

Put od šišanja ovaca pa do klupčeta vune bio je prilično dugačak i naporan.

Ovce su se šišale uglavnom jednom godišnje i to leti .

Šišale su se posebnim makazama i to tako da runo ostane u jednom komadu a ostrižena vuna se morala prvo oprati.Prvo se potapala pa onda prala u potoku ili reci pa se onda sušila.

ETN_1a

 

Osušenavuna se razvrstavala po kvalitetu i onda se raščupavala pa se vršilo grubo grebanje većom čvrstom četkom koja je imala metalne zupce.Tako se vuna čistila  a potom se radilo i fino grebanje da bi se vuna lepo izgladila i lakše prela.

Tek kad bi se ovako pripremila,vuna je bila spremna za predenje.

Predenjem su se bavile žene i to najčešće dok su čuvale stoku.

Pri predenju se ovako očišćena vuna privezivala na preslicu koja  se zatakne za pojas pa se levom rukom ravnomerno čupka vuna a desnom se okreće vreteno i nit koja se dobija,namotava se na vreteno.Opredena predja se smotavala sa vretena u klupče.

Ako je predivo trebalo da bude deblje vršilo se pripredanje koje se vršilo na sledeći način:Uzimala su se dva ili tri klupčeta,stavljala u neku posudu iz koje neće“pobeći“ pa su se spajale niti i stavljale na predilo koje se okretelo i predje ponovo upredala i stavljala na motovilo da bi se dobile kanure i vuna mogla da se boji.

Vunena predja se najčešće bojila u lukovini,šljivovoj ,trnovoj ili orahovoj kori ili u prokuvanom lišću i grančicama zelene paprike.

Obojena vuna se ponovo sušila i namotavala u klupka i tek tada

je bila spremna za pletenje.

Plelo se kod kuće ili dok se čuva stoka ali se stvarno uživalo u toku zimskih večeri kada su išle jedna kod druge na posedak da zajedno pletu i druže se.

Sada na tržištu ima mnogo različitog prediva i po sastavu i po bajama ali se često desi da se iznerviram kad mi „zafali“ još jedna štringla a ne mogu da je nadjem u najbližoj prodavnici .Tada se setim kako se nekada dolazilo do vune pa shvatim da mogu i malo da prošetem do druge prodavnice(šetnja je zdrava) ili da kupim drugu boju i malo razvijam kreativnost.

A što se tiče prediva,iako je „mešavina“ mnogo mekša i lepša za rad,ja ipak najviše volim da pletem vunu jer je ona prirodni toplotni izolator.

Unutrašnjost vunenog vlakna preuzima vodenu paru a spoljašnja površina odbija vodu pa suvo vuneno vlakno može da prihvati i do  33% vode u odnosu na svoju težinu a da se nema osećaj da je vlažno.

Vuna se suši mnogo brže od pamuka  a vlakno je elastično pa se ne gužva kao pamuk ali ću uskoro početi da pletem i od pamučnog prediva jer stiže leto.

Evo nekoliko mojih radova da ne bude da samo pričam i pišem o pletenju.

15578913_10209414555752091_368275422676963299_n

IMG_20161120_14563112592333_10206791817905284_3415553509960612915_n

 

 

www.starizanati srbije rs

Објавио Milica Djokic у 05:31

VOLITE LI NAKIT?

images (1)

Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini…) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

krstic03b

fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicusavijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)

KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU

Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači „nešto precizno“

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)

images

fotografija sa interneta(pokimica.com)

 

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.

prsten kralja Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice ,prva polovina XIII veka)

Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv „srma“ i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.

KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN

liquid-silver

Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a

dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

silver-mold

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i image14usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz „srmenjak“, namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.

IZRADA FILIGRANA

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:

filigran1 (1)

PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)

Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.

DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.

Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.

filigran

LAŽNI FILIGRAN

Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

nosnja

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

kožuh

 

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

curcija

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.

stavljenje

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

koza

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

etnografski

Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                   subare                                   

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vrše prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

MUTAVDŽIJA – zanat koga više nema

 

mutavdzija

 

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija) Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

images (1)

 

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.

koze balkanske rase

 

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.

Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.

STAKLO KAO UKRAS

vaza

ručno oslikana vaza

Šta znate o staklu i da li uopšte razmišljate o staklu osim kada perete prozore?

Znate li kako staklo nastaje,kako se proizvodi i od kada se koristi?

Dobro,možda to većini i nije interesantno i neću vas opterećivati mnogobrojnim podacima,formulama,sastavom…

ručno oslikani čokanji

ručno oslikani čokanji – komplet sa 6 čokanja

Napisaću samo ono što će,pretpostavljam,većini biti interesantno.

U Egiptu se još oko 3.000.godine počelo sa proizvodnjom stakla  koje se uglavom upotrebljavalo za izradu ukrasa a u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu se već počelo sa proizvodnjom posuda od stakla.

Izrada stakla je bila komplikovana pa je zato staklo bilo dostupno samo najbogatijima sve do doba cara Avgusta kada su postojale mnogobrojne radionice u kojima su se izradjivali predmeti dostupni svim slojevima društva(čaše raznih oblika,veličina i namena,tanjiri,flaše…)

Padom Rimske imperije ,Vizantija postaje centar proizvodnje stakla a u XXII veku to je Sirija sve do XXIV veka kada pada pod tursku vlast i kada vodeću ulogu u proizvodnji stakla preuzima Evropa.

Sa razvojem nauke razvile su se i tehnike slikanja emajlom,graviranje,brušenje i reljefne aplikacije.

flaša za vino i 2 čaše

ručno oslikana flaša za vino sa dve čaše

Vrhunac tehnike je bila izrada mozaičkog stakla za ukrašavanje prozora.

Vitraž se prvo upotrebljavao samo u crkvama,hramovima i manastirima za zastakljivanje otvora koji su bili suviše veliki da se zastakle jednim staklom  pa se moralo spajati više stakala u celinu pomoću olovnih profila.

tacna i flašica

ručno oslikana staklena tacna i ručno oslikana flašica

Danas se vitraž upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje prozora i vrata ali  pravi umetnički vitraž nije dostupan  svima.

slavski set

ručno oslikana flaša,čaša i činija za žito

Ali staklo danas dobija sve veću primenu u raznim oblastima,pa i u umetnosti tako da slikanje na staklu spada u umetničke zanate i podrazumeva oslikavanje različitih staklenih predmeta kojima boje daju toplinu.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i tri čaše

Unošenjem jedne ručno oslikane vaze,činije,flaše ili čaša osvežava se prostor a staklo kao plemeniti materijal koji se uz svetlost odlično uklapa sa kamenom,vodom,zelenilom i cvećem,pored estetike,omogućava čoveku i vizuelan kontakt sa okolinom.

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana slavska flaša i dve čaš

Na fotografijama su radovi koji se mogu videti i kupiti u Galeriji „Stara Srbija“

ručno oslikana flaša i čaše

ručno oslikana flaša i čaše za rakiju

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

 

vezilja

slika Paje Jovanovića

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.

 

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU

 images

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani ,
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen – vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

noznokolo

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

pecenje1

Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)
Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

images (6)

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

s 263

Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”.

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

images (2)

Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

images (5)

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim „vurnjama“, a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

slikaGRNE-glineno-sa-poklopcem-br-2-83709873v800h600

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama“,je bila najvažniji sud za vodu.

images (6)

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

images (7)

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana „panica za vodosvećenje“ (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

djuvecara poklopac sajtt

A pečenje iz sača?

Објавио Milica Djokic у 05.40

VEZ NA DVORU , MANASTIRU

vezilja

slika Paje Jovanov

https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

 

vez na zubunu

Kosovo- Lipljan

Vez na zubunu

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

 

vez iz okoline Niša

detalj veza sa ruba ženske haljine

(pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

Nadežde Petrović)

http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći  knez verovatno sahranjen.)

 

 

plašt kneza Lazara

plašt kneza Lazara

http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

 

pokrov koji je vezla jefimija

pokrov koji je vezla jefimija

http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem članku.